Volja

Nemam više ni volje, ni snage

da širim reči što s neba dolaze

Koliko širio, govorio, voleo;

uvek je neko lepu reč gazio.

I gubim nadu, preostale snove.

Muti se pogled staza ka Raju.

Zapitam se, dok pustoš gledam -

Da li slepilo krivo je za to?

Ili se gušim u pogrešnom sjaju?

Visine

I uvek ode neko

putem meseca punog.

Zraci se njegovi k'o staza raspu

i naprave prolaz za nove daljine.

A zvezde ćute.

Ćute li, ćute.

Znaju da duša odlete

na poslednje pute.

Večito

Ne mogu te gledati istim pogledom kao pre.

Prošle su kiše jesenje što vid mi mute

i srce priključuju na svemirske aparate

da zbog turbulencija unutar komora

duša i telo više ne pate

Mahovina

Osušila se na kori hrasta.

Sve što raste sebe prerasta.

Izraste, preraste, postane prošlost.

Hladne svežine pod dlanom nema

kada je pomilujem i omirišem.

Kao da drema, k'o da je nema.

Okovi slave (deo pesme)

Prekrivena zaboravom,

prelivena ćutanjem povređene duše,

kišama gustim oprana od srama,

čeličnim lancima sudbine okovana,

olovnim tegovima pritusnuta na dno,

čekala je, čekala, i sanjala;

Novembarsko sunce

Novembarsko sunce hladno

Još ljubavi ono gladno

Zima će nam skoro stići;

a mi se k'o mali ptići

dozivamo šumom pustom,

požutelom od jeseni

Dozivamo, raspravljamo;

Dal' Novembar zimu zove,

il' zarobi sunce zlatno

da kroz jesen još rumeni?

...

Novembarsko sunce

© Vladimir M. Đorđević

Divlje kose

Divlje kose, razuzdane

kradu noći, kradu dane

Kada sobom zamirišu

sva čula mi pretrnu,

pa zažmure, i uzdišu.

Ponoć (...anđeoska...)

Srebrni Mesec međ zvezdama plovi

Nižu se noći pod njegovim sjajem,

Pre tamnih oblaka i kiša hladnih

usamljene duše zvezdama lovi

Uskoro

Uskoro ćemo samo na starim filmovima

moći da živimo normalan život.

Malo požuteo i prašnjav, jer, trake su takve.

Nedigitalizovane oaze lepih vremena čovečanstva.

Iskra

Poodavno je potonulo ono

što ljubavlju se zove

Moje oči su isprane suzama bola

A bol, čudna je, nepredvidiva

Ili uništi čoveka, ili mu novu snagu da

Kada shvatiš

Kada moja reč Ti dojadi

Kada sam dosadan u svojoj priči

Kada mi kažeš - Tata, ućuti!

Upitaj sebe da li su stubovi

onog što stvarasmo previše kruti

Kada shvatiš da vreme je kratko

Kada uvidiš da neko te laže

Pitaj se tada da li se Ocu

obesno, olako u lice sve kaže

Poljubac il' pogled?

Neću Ti priznati šta duša mi želi
Ti snovi odavno od čežnje su sveli
Neću priznati da volim još uvek
jer narav ne da, ja rođen sam prek

Proći će jesen

Proći će jesen.

Proći će sve.

Zaboravićemo izgubljene snove.

Ali će negde duboko u duši

ostati ono što srce guši.

Kada ti zima u leto doleti

Rime su ostale tamo negde

Iza nas, daleko, izgubljene

Uvek im se mogu vratiti

Mogu i one meni, vole me

Ono što Bog da ne gubi se tako lako

Ostale su zaboravljene, jer,

hoću bez njih da kažem ono što želim

Da pobegnem, i onim prostim,

običnim jezikom, čudaka, ludaka,

svima saopštim koliko te želim,

i volim

Ono najlepše

Ono najlepše ostaje u srcu

U zenicama, duši, mislima

Svi minuti, sati i dani

prave scenario da dalje se pliva

Ništa sveto

Ko si Ti?

Da u nozdrve seješ mi prah beskraja?

Olako proveješ bez imalo dara?

Ko si Ti?

Poigravaš se rečima?

Ko si ti, dušo neizlečiva?

Da'l ima stiha, da'l ima reči

kojima prošla nikada  nisi?

Ima li onog beskrajnog

što ne možeš "potući"?

Ili si, možda, onako usput,

presrela jezik luđi i krući?

Žigosan

Kao da mi je sam đavo usadio tvoj lik

A toliko sam se skrivao, bežao

Ne umem da objasnim zašto te vraćam

Ne mogu da se oduprem mislima razuzdanim

Možda je to kletva one starice iz komšiluka

kojoj sam krišom krao ruže za tebe?

Manipulatori

Manipulacija -

Najrasprostranjenije

zanimanje današnjice

Manipulacija prijateljima,

manipulacija neprijateljima,

manipulacija dobrima,

manipulacija lošima

Izumiranje volje

Tišina dolazi nepozvana.

Mahne velom kletvi, i

začara sve oko nas.

Onda ćutimo.

Dugo i teško ćutimo.

Ćutimo zbog onih koji čuju.

Kada odem

Kada odem;

letnja će kiša sa ulica spirati prašinu

dok užareno Sunce prži zeleno lišće lipe,

zalutale pčele sakupljaće polen sa preostalih livada

a reka će žuborom šaputati obali naše tajne.

Slano je more

Previše je zvezda na nebu

Gledaju, šapuću

Ogovaraju nas

Ma, baš nas je briga

Klupa u parku kraj mora

mekša je od najmekšeg pamuka

Kome?

U svetu bez skrupula rodiš se nevin

Vremenom počinješ da ličiš na druge

Na masu izobličenih ljudskih lica

koja lažnim osmehom skrivaju istinu

Naučiš da živiš uz lažno srećne oči,

uz lažne titraje srca, lažnu spoznaju duše

Egzorcizam (deo pesme)

Isterah te iz svog srca

Težak proces egzorcizma

Trajao je, trajao

Još uvek mi se ruke tresu

prožete strahom od povratka

onih tvojih, šlagom prelivenih,

umilnim glasom zaslađenih reči,

kojima si zaposela svaki delić tela

Vremena prokleta

Na krilima oblaka kiše se gnezde

Čekaju mig uzavrelog sunca

da speru prašinu sa lipovog cveta

Proleće izrasta u novo leto, i

možda ovo ne bude prokleto

kada shvatimo da deo smo sveta

Skrivene suze

Vidim

Oči ti skriveno plaču

Nemam hrabrosti da tražim razloge

Pokrivaš ih zatalasalim pramenovima

podivljale raspuštene kose

Kriješ lepotu, izbegavaš susret  pogleda

A drsko, kao i uvek, sa stavom Carice,

jer, upućena si u sve lepote svog osmeha,

pokušavaš da prikriješ ono najlepše

Ono, što iz tvoje duše želi da poleti

Talasi noći

Noćas su zvezde posebno sjajne,

kao da plešu svoj poslednji ples

Noćas i Mesec čudno nas gleda

prepun svog sjaja krije svoj bes

Vetrovi sa juga

Zatalasa jutrom rumenilo neba

Odsjaj kose tvoje plavetnilom šara

Da pod srcem ovim još radost zaiskri

Samo osmeh s tvoje usne za to ima dara

Probudi se vetar sa južnih planina

i donese mirise neslućenih žudnji

Prstima ću proći kroz kose mirisne

pa makar me  poklopio teški čekić sudnji

Dubine limba

Negde između snova i stvarnosti

još uvek u vazduhu postojim

Limbo me grčevito steže

U predelu gde vreme gubi smisao,

gde ljudski pogubljeni duhovi

i prikazi zapisa istrošenih života

lutaju po koži pogubljenih sećanja

grčevito tražim izgubljeni sat

Sile čekanja

Nisu se reke dugo skrivanih osećanja

slučajno prelile preko brana okorelosti.

Potres iz dubina probudio je vulkan vrelih,

vekovno sakupljanih, sebično čuvanih, prejakih reči.

Cunami ljubavi preplavio je sve oko nas

noseći pred sobom i najtvrđe zidove kajanja.

Više ti ne trebam

Svoje žrtvene mreže

protkane lepljivom paučinom

obavila si gusto i snažno

oko mojih rastrgnutih nadanja

Ne daš da poslednji put

udahnem zrake zalazećeg sunca

već pregorele, umorne duše

Ne želi previše (deo pesme)

Nisi ti navikla

na uspone i padove

Tebi je cela zemlja

ravna  k'o plotna

Misliš,

daću delić sebe,

a uzeću sve

Milo moje,

to u narodu zovu

drčna duša

Mnogi su želeli da dobiju

više no što daju

I šta misliš?

Gde su sada?

U paklu ili raju?

...

deo pesme "Ne želi previše"

© Vladimir Đorđević

Crni golub

Preko zlatnog sunca koprena se vuče

Dolazi, čujem ga, golub crni guče

Ništa više neće biti blago kao juče

Srce strahom opijeno sad prejako tuče

Slagalica

Otići ću na kraj sveta

Postaću deo slagalice

Na suprotnoj strani

videću tvoje lice

Nasmejano, puna života,

budiće u meni osećaj

da ono što jesam

to nikada bio nisam.

Povratna karta

Čuvam

I čuvaću

Sve lepe i ružne reči

I moje,

i tvoje

Pokušavam,

trudim se da shvatim

anarhiju postojanja i nestanka

koju si slučajno unela u moj život

Trudim se da pobegnem od svega

što nosi tvoje ime, prezime

i najmanji predznak tebe

Bljesak njene duše

Kosa divlja kao griva plamenih vetrova,

oči što kriju dubine tamnih planinskih jezera,

usne na čijim vrhovima spavaju šapati leptira;

Zašto tako snažno u srce ga dira

taj nestvarni sklad svih tajni svemira?

A samo je slučajno svetlost njene duše

kroz zenice odavno mu navikle na mrak,

iz svoje poslala mali zlatni zrak.

Poslednja ruža

Poslednja ruža što svet krasi

trnom mi probi srce umorno

Nebo od jutros bolno je sumorno

I istina surova jako peče;

Kako sa trnom duboko u srcu

bez Nje da dočekam novo veče?

Predaja (bez boja)

Povući ću se, iako sam neprijatelj predaje

Zavući ću se u tamne odaje gde kovaću plan

da od jutarnje magle izvajam ljubav,

da od rose prolivene napojim duše nečastive

i poslednjim nadama prošaram nebo

Nebo, što pred večeri rane prolećne

u meni širi crveno

A krv mi je zbog Nje izgubila boju

Zauvek

...

Predaja (bez boja)

© Vladimir Đorđević