Кажу

Кажу - кад умреш
отворе се све стазе ка небу
руке ти више не зебу
срце стане, зацакле очи
ма ни реч усна неће да срочи.
Кажу - кад умреш
нека се светлост "тамо" појави
и не знаш дал си још увек на јави
па ти срце задрхти чудно
и уштипне образ...
да види да ли је
још увек будно.

Кажу - кад  умреш
сенке те смешне у мраку прате
док сам не станеш оне не схвате
да си живота и даље пун
и да ти треба малени жбун
да се сакријеш од свих проблема
да те и има, и да те нема

Кажу - кад умреш
сироче мало
Кажу - кад умреш
нешто је стало

Кажу - кад умреш
Кажу - кад умреш

© V. Đorđević

Glad

Nisam se smejao
Nisam ni plakao

Samo se osmeh kiseli
razli po tužnom licu
dok pogled je lutao nebom
tražeći slobodnu pticu

Sve oko mene pepeo prekri
Kao u pesku tragovi ostaju
Ruža crnih pupoljci procvali
Ko krv crvene već mi nedostaju

Duboko u sebe duša potonula
Skriva i radost, i tugu, i jad
Srce mi pamet krišom proklinje
Za lepim rečima oseća glad

Šakom nosnice prekrivam čvrsto
da me ne otruje okolni smrad

© V. Đorđević - 2015

Pupoljak na jastuku

Nema više onih noći

u kojima je šapat tvoj,

dok šetala si našom baštom,

nežno uspavljivao pupoljke ruža.

Nema više zvuka koraka

koje sam slušao

kroz otvorene prozore

 spavaće sobe

u toplim letnjim noćima.

U tankoj, providnoj bluzi,

smirujući uzavrele strasti,

šetala si lavirintom

satkanim od grmova ruža

zasađenih onoga dana

kada sam tvoje oči prvi put ugledao.

Rasle su ruže, rasla je i naša ljubav.

Lavirint protkan mirisnim cvetovima

bio je mala oaza naših osećanja,

ljubavno igralište za našu igru

"nađi me i poljubi".

Zore su sa nama

zajedno šaputale "Dobro jutro".

Uz prve zrake sunca

ubrala bi najlepši pupoljak

i njime me mamila u kuću.

Tvoj miris, lepši od spleta mirisa

tek rascvetalih pupoljaka oko nas,

nosio me je do postelje.

Postelje, u kojoj sam,

jednog vrelog letnjeg dana, u podne,

još uvek bunovan od naših noćnih igara,

na jastuku, umesto tvog lica

i kose zamršene mojim prstima,

ugledao mali papirić

i kraj njega ružin pupoljak.

Ubrala si ga tog jutra.

© Vladimir Đorđević - 2012