Strahovi

Pomislim ponekad

da te gubim.

I misli, u magnovenju,

pretrpane običnim životom,

krenu u pogrešnom smeru.

Potpomognute nerealnih strahom

od praznine izazvane ćutanjem

sve dublje i dublje u vrtlog uvlače

nekada izrečene lepe reči.

Vrte ih kroz mutnu vodu.

Izvrću, prevrću, skrnave.

Pomislim ponekad

da te gubim.

I zapitam se -

Kakav bi svet bez tebe bio?

Kako bi dani izgledali bez tvog glasa?

Da li bi večeri bile mirne?

Da li bi noću snovi hteli do mene?

Da li bi zore i dalje bezbrižno svitale?

Pomislim ponekad

da te gubim.

Strahovima se prepustim.

Dušu zahvate misli crne.

Srce pred najezdom bola pretrne.

Misli se pametne u bezdanu zagube

kada shvate šta s tobom gube.

Pomislim ponekad

da te gubim.

Bolu se prepustim.

Zaboravim čarobne reči da izustim.

Čekam da shvatiš strahove moje.

Da osetiš da se i oči boje

trenutka kad neće gledati tvoje.

...

"Strahovi"

Vladimir Đorđević

9. Januar 2019.