Gledala je nebo

Gledala je nebo.

Vedro, zimsko nebo.

Kristalno čista slika

indigo plave boje

ispratila je sunce

prepustivši mesecu

da zvezdama vlada.

Gledala je nebo.

Tamno ljubičasti

pramenovi večeri

širili su se nad njom.

Boje zaustaviše dah.

Tišina zimskog sumraka

obgrli joj samoću.

Pogled je, upijajući lepotu

za kojom žudi joj duša,

skakutao retkim oblacima

u pokušaju da dohvati beskraj

koji od detinjstva sanja.

Gledala je nebo.

Indigo plavo.

Sa ljubičastim pramenovima

zimske sonate u mislima.

I volela je Mesec.

I volela je zvezde.

Zvezde nedosanjane.

Zvezde presjajne.

Gledala je nebo.

I nebo je gledalo nju.

...

"Gledala je nebo"

Vladimir Đorđević