Gledala je nebo.
Vedro, zimsko nebo.
Kristalno čista slika
indigo plave boje
ispratila je sunce
prepustivši mesecu
da zvezdama vlada.
Gledala je nebo.
Tamno ljubičasti
pramenovi večeri
širili su se nad njom.
Boje zaustaviše dah.
Tišina zimskog sumraka
obgrli joj samoću.
Pogled je, upijajući lepotu
za kojom žudi joj duša,
skakutao retkim oblacima
u pokušaju da dohvati beskraj
koji od detinjstva sanja.
Gledala je nebo.
Indigo plavo.
Sa ljubičastim pramenovima
zimske sonate u mislima.
I volela je Mesec.
I volela je zvezde.
Zvezde nedosanjane.
Zvezde presjajne.
Gledala je nebo.
I nebo je gledalo nju.
...
"Gledala je nebo"
Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар