Jednog ćeš dana
prolazeći ovuda
na kapiji videti crni flor.
I više neće dešavati se čuda,
i u dvorištu nećeš čuti moj zbor.
Da li ćeš sebe pitati tada,
"Zar moralo je tako
biti?".
Da li ćeš tada shvatiti,
da pravu ljubav opasno je kriti.
Ili ćeš možda proći kraj flora,
i prolećne ograde u cvatu,
i sve moje reči satkane od bola,
zaboraviti u narednom satu.
Šta god bilo ja znati neću,
ne želim dirati u tvoju sreću.
Tvoju budućnost i lepe dane,
čekanje nove zore da svane.
Ma šta god tada mislila o meni,
oprostiću dušom svom.
Ja i tada voleću te,
želeći da hodaš ulicom tom.
Izvini zbog bola koji ti dadoh,
izvini zbog reči loših, svih.
Kad već idem želim da ostavim
i taj tužni poslednji stih.
Još samo želju jednu imam.
Tu crnu ružu kraj crnog flora.
Ostavi je na kapiji nekad,
i bar na tren seti se mog bola.
Sveće ne pali jer želim tamu,
izvini što te ostavih samu,
i pobegoh u neki život drugi,
gde mesta nema patnji i tugi.
I crnu ružu ostavi uvek,
na crni mermer života mog.
Ne pusti suzu, ne tuguj za mnom,
možda je tako želeo Bog.
Нема коментара:
Постави коментар