Probao sam, ali, ni jedna reč na papiru
ne može oslikati jaz između jave i sna.
Sijaset nemirnih i budnih noći provedoh
trčkarajući poljem po kome rastu reči,
u nadi da je nekada davno posejan stih
koji će, zaliven mesečevim prahom
preda mnom izrasti i otkriti tajni recept;
kako prosanjano pretopiti u stvarnost.
Da li uspeh ili sagoreh od žarkih želja
da istrajem do cilja zacrtanog u glavi?
O tome ne mogu da sudim, ali se potrudih
da planine napisanih stihova ostavim iza sebe.
Možda sunce koje se rađa iznad njihovih vrhova
osvetli put vidovitijima i oda im tajne staze
kojima lutah tražeći most između svetova.
A možda će, nemarno okrnjena iz pesme,
neka skrivena, u besu napisana kratka misao,
pomoći upornijem tragaču za novim lepotama
da nekim drugim putem, na neki novi način,
dopre do predela iscrtanih za odabrane duše.
Možda, jer,
ceo život je satkan od nadanja, htenja, napora.
Previše raskršća je na putu bez putokaza.
Možda sam negde skrenuo na pogrešnu stranu.
I zato, kada se osvrnem, neću se ljutiti ako neko
bude sledio mrvice mojih snova koje ostavih iza sebe
kako bih, ako ne pronađem cilj, našao put nazad -
do novog početka.
Da li taj "put nazad" postoji?
I, gde je lutanju kraj?
© Vladimir Đorđević
- 2014 -
Нема коментара:
Постави коментар