Ljubav ugušena strahom

Iako si ćutala, čuo sam:

paranojom ispunjen šapat

uporno je ponavljao - ne verujem.

Uzalud su mirne reči

usporavale ratničke bubnjeve

tvog uznemirenog srca.

Uzalud su duboki pogledi

ratovali sa tvojim strahovima

želeći da prenesu ono

što se rečima ne da izreći.

Propali pokušaji da od slatkih usana

iznudim jedan mali, iskreni osmeh

izazvaše u meni lavinu pitanja, koja,

u strahu da te ne povredim,

da ne narušim "slučajne" dodire

naših nervoznih ruku što se igraše

po belom stolnjaku malog restorana,

nisam smeo ni želeo naglas da izustim.

Sada, uz sigurnost koju mi nudi daljina,

znajući da pitanja koja me prate

neće uzburkati tvoju nemirnu ali nežnu ćud,

šaljem ih istom talasnom dužinom

kojom su lutale naše izgubljene duše

u potrazi za jednim, makar i kratkim,

suđenim susretom sa primesom kajanja.

Ne ljuti se, jer,

obuzdani nemir u meni želi da zna:

Ko je povredio tvoje mekano srce

pa si ljubav ugušila strahom?

I čekaće odgovore do poslednjeg dana.

© Vladimir Đorđević - 2014