Mahovina

Osušila se na kori hrasta.

Sve što raste sebe prerasta.

Izraste, preraste, postane prošlost.

Hladne svežine pod dlanom nema

kada je pomilujem i omirišem.

Kao da drema, k'o da je nema.

Okovi slave (deo pesme)

Prekrivena zaboravom,

prelivena ćutanjem povređene duše,

kišama gustim oprana od srama,

čeličnim lancima sudbine okovana,

olovnim tegovima pritusnuta na dno,

čekala je, čekala, i sanjala;

Novembarsko sunce

Novembarsko sunce hladno

Još ljubavi ono gladno

Zima će nam skoro stići;

a mi se k'o mali ptići

dozivamo šumom pustom,

požutelom od jeseni

Dozivamo, raspravljamo;

Dal' Novembar zimu zove,

il' zarobi sunce zlatno

da kroz jesen još rumeni?

...

Novembarsko sunce

© Vladimir M. Đorđević

Divlje kose

Divlje kose, razuzdane

kradu noći, kradu dane

Kada sobom zamirišu

sva čula mi pretrnu,

pa zažmure, i uzdišu.

Ponoć (...anđeoska...)

Srebrni Mesec međ zvezdama plovi

Nižu se noći pod njegovim sjajem,

Pre tamnih oblaka i kiša hladnih

usamljene duše zvezdama lovi