Ponoć (...anđeoska...)

Srebrni Mesec međ zvezdama plovi

Nižu se noći pod njegovim sjajem,

Pre tamnih oblaka i kiša hladnih

usamljene duše zvezdama lovi

A mi, pred Ponoć, na vrhu Sveta

čekamo znake dubokog Svemira

Od kad se sretosmo misao grešna

proganja nas, ne da nam mira

Oboje znamo da s neba ne pada

iskrena ljubav, retka na svetu

Al' ponoći jedne nam podari krila

da anđele sledimo u slobodnom letu

I padosmo, ustasmo, gubismo krila

Gledasmo s dna i sa visina

Ove ponoći prošlost je nestala

Kao da san je davnašnji bila

Noćas nam Anđeli i Mesec srebrni

ponovo daruju ljubavi krila

...

"Ponoć (...anđeoska...)"

© Vladimir Đorđević '14