Srebrni Mesec međ
zvezdama plovi
Nižu se noći pod njegovim sjajem,
Pre tamnih oblaka i kiša hladnih
A mi, pred Ponoć, na vrhu
Sveta
čekamo znake dubokog Svemira
Od kad se sretosmo misao grešna
proganja nas, ne da nam mira
Oboje znamo da s neba
ne pada
iskrena ljubav, retka na svetu
Al' ponoći jedne nam podari krila
da anđele sledimo u slobodnom letu
I padosmo, ustasmo,
gubismo krila
Gledasmo s dna i sa visina
Ove ponoći prošlost je nestala
Kao da san je davnašnji bila
Noćas nam Anđeli i
Mesec srebrni
ponovo daruju ljubavi krila
...
"Ponoć (...anđeoska...)"
© Vladimir Đorđević '14
Нема коментара:
Постави коментар