Nisam te zaboravio.
Samo me je život nemilosrdno,
onako kako on to ume,
bez ikakve nežnosti gurnuo
na drugu stranu podivljale reke.
Povremeno bacim pogled preko.
Povremeno i veoma kratko.
Ne smem predugo da mučim sebe.
Ne smem da se prepustim snovima
koje smo nekada sanjali zajedno.
Sada nas deli bujica strahova.
Široka reka, besna, nadošla.
Dele nas pitanja koja sa sobom,
isprepletana blatom i muljem,
nosi ka moru o kome smo maštali.
Ne. Nisam te zaboravio.
Sećam se svake reči, svakog osmeha,
svake radosti, plača, suze.
Svega je tada bilo.
I ništa nam nije bilo strano.
Od smeha do suza umeli smo za tren.
I opet pogled odluta ka drugoj obali.
Stidljivo i kratko.
A onda ga bujica nedorečenog,
bujica nedovršenih vezova osećanja
skrene ka širokoj, podivljaloj reci
što deli nam puteve ka beskraju.
I vrate se strahovi.
I ne smem.
Ne smem da mučim svoja sećanja.
Ne smem da zavolim ponovo.
Ne smem da sanjam naše snove sam.
Bez tebe, bez nas.
...
"Bujica nedorečenog"
Vladimir Đorđević
19. februar 2019.
Нема коментара:
Постави коментар