Obala samoće

Dok ove redove čitaš

mene koraci, tromi i umorni,

nose preko mosta prijateljstva.

Na drugu obalu se vraćam.

Na obalu obraslu trnovitim šibljem

koje je godinama štitilo moj svet.

Mosta bilo nije.

Brzaci između obala nosili su niz reku

svakoga ko je pokušao doplivati.

One upornije dočekivala je strmina,

gustim trnjem načičkana.

I zašto sam, zašto, na obali drugoj

morao da ugledam tvoj nestvarni lik?

Da li je to bila sudbina, ili prejaka želja

da sagradim most odavno porušen?

Gledala si u brzake, a u očima sam video

želju da zagaziš, zaplivaš, i preplivaš

reku iz koje su dopirali uzdasi samoće.

Mirise tvoje odlučnosti donosio je blagi povetarac.

Opili su mi um, zamaglili vid, zaledili usne.

Ostah nem.

I tako nem, zanesen,

u trenu, od stihova svojih,

sagradih most samo za tvoje stope.

Pustih te na obalu

da svoju detinjastu radoznalost

zadovoljiš pogledom, mirisom, dodirom.

Pustih te u svaki kutak mog carstva.

A, znao sam.

Znaj da sam znao.

Prejaka radoznalost, dugo čekana,

uvek probudi prejaka osećanja,

zasiti sva čula, uništi sve želje.

Znao sam, ali, ipak reših tada.

Reših da bar neko, na kratko,

prošeta stazama uraslim u bol.

Dok ove redove čitaš,

mene su koraci, tromi i umorni,

preneli preko mosta već oronulog.

Na obalu samoće.

Sada prizivam kiše u planinama

da donesu bujice u reku uzdaha.

Da bujice sa sobom

odnesu most koji sam voleo.

Da zauvek ostanem sam

na obali samoće.

...

"Obala samoće"

© Vladimir Đorđević

2019.