Dete u nama još uvek se krije

Uselio se osećaj prolaznosti

Na vrata duše mi zakuca,

a ja naivan, dozvolih da kroči mi u misli

Sada mi razmešta dugo skrivenu sobu

u kojoj čuvam ono što nikome ne izrekoh,

u kojoj čuvam seme svog nastanka i postojanja

Stojim u uglu i gledam kako se igra;

klavir bi na plafon da postavi,

stalak za slikanje koji dobih u petoj na sred sobe,

sto za kojim pišem, kaže - ne treba mi,

pišeš ti u hodu, u dahu - lucidno dodade

One klikere iz detinstva koji su mi amajlija bili

dade mi u šaku i reče - Postani dete ponovo!

Lutku moje simpatije koju je zaboravila pri bekstvu

(kada smo se prvi put poljubili)

okači na sred zida prekrivenog muralom svemira

I dalje nemo stojim

I gledam, i ćutim

Prefarba mi sobu nekim novim bojama

Bojama detinjstva, bojama iskrenosti i ljubavi

Stvarno je čudan osećaj prolaznosti

Na kraju je doneo drvenu, staru stolicu

Reče - Sedi (dramska pauza nasta)

Sedi i pogledaj, to si ti!

I čim sedoh kao da mi s neba doleteše reči

U sebi osetih da niko od nikoga preči nije

Prolaznost?

To niko ne može da spreči!

Ali, dete u nama zauvek se krije!

...

"Dete u nama još uvek se krije"

© Vladimir Đorđević