Iz jame pune praha gorčine
uvek se neka misao vine
Zapeče pisca, zapeče stih,
al' pisac k'o pisac, ostaje tih
Da, onaj pravi, što sujete nema
Onaj što na starom ne drema
Pa krene dalje i srcem piše
Mnoge se kletve pred njim skriše
Dal' rodi se takav previše lud
što ima i dobru i zlu ćud?
Da rodi se jedan ja sve bih dao,
makar već sutra u jamu pao
Bez trunke stida ili srama,
bez dlake na jeziku i imalo blama
da skreše u lice svakom ko glumi,
ne pada pred noge nijednoj kruni
Previše svoj da sluša druge
i njihove proklete sujetne sluge
Previše dubok za tuđe misli
Da čitaju ga kao pokisli
Da rodi se jedan ja sve bih dao
makar u oganj pakleni pao
A jedan već beše na ovom svetu,
ali je imao sudbinu ukletu
Mnogi bi ćutali k'o zaliveni
Ni reč napisali ne bi, ni izrekli
Mnogi bi bacili tintu i pero,
zgužvali papir i pred njim klekli!
...
"Rodi se ponovo, Aristone"
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар