Kada nekoga zavoliš
i uzburka ti se sve u glavi
Čak ti se iz dubina Svemira javi
glas upozorenja
da put kojim karačaš
nije onaj koji ti nameni
Pomisliš – ovo je osećaj pravi
Nadaš se da san će novi
led sa duše da otkravi
A onda ti buđenje najavi istinu;
Ponovo osetiš zimu
Kratku, jezivu, usred proleća
Kroz jutarnje drhtaje
setiš se šta je sreća;
Imati druga, prijatelja
Imati nekoga za obične priče
koje drugima ni na šta ne liče
Imati onoga ko budi ti savest
Onoga ko ošamari svest!
Tada shvatiš da ljubavi ima
u svakoj reči, u gestu svakom
Shvatiš da ljubav nije
tražiti ljubav, već dati je više
Gledati onoga koga voliš,
o ljubavi sa njim večno da zboriš
Shvatiš da život je
samo tunel kroz vreme
A ti bežiš, jer
ne želiš svoje breme
Progledaš kroz jutarnju maglu
– ljubav nije ono što znao si
A dugo si mislio - prosto je voleti
Zavoli nekoga kao druga
Zavoli ga kao prijatelja
Voli onoga ko želi
tvoje mane na bolje da menja
I zavoli nekoga ko ti ne ugađa
Voli i onog kome tone lađa
A najviše onu za kojom žudiš
Nemoj zbog ljubavi ikom da sudiš
Lakše ćeš zorama da se budiš
...
"Probudi se"
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар