Kada noć te obuzme (napisah joj pesmu)

Noć me obuzela

I napisah

Ne samo stih

Na gomili pesme se mešaju

Ali, šta to više u životu vredi?

Šta vredi kada stihom jecaš

a neko drugi tome se raduje?

Šta vredi kada neko voli

da tuđim se bolom greje?

I smeje se, smeje...

Smeje se iskazanom bolu

Uživa u mukama tvojim

Naslađuje sujetu

gorčinom što iz duše ti kulja

I gleda te sa visine

koju još uvek zaslužila nije

Jer, zasluge tek na nebu se vide

Ovozemaljski žiri

sastavljen od licemernih duša

uvek će uz dlaku ići

Sa namerom

Sa željom da slatkorečivošću

ugase onaj plam koji te vodi

Pa neka, neka

Neka se smeje svemu što napišeš

Neka se prikloni dvoličnoj publici

koja joj ego hrani lažnim,

virtuelno-nestvarnim ljubljenjem

svega što napiše

Srešćemo se nekada

Gore, na nebu

I zajedno ćemo brojati

sve te sitne duše

koje snage nemaju

da izuste lepu reč

Tada ću se smejati

Tek tada!

...

"Kada noć te obuzme (napisah joj pesmu)"

© Vladimir Đorđević