Proleće na tebe miriše

Kroz veo tišine prolećne sete

o tebi misao vazduhom pleše.

Šetam parkom k'o malo dete,

prisećam se ljubav šta beše.

Neko je proleće, ne tako davno,

u nama budilo radosti plimu.

Danas mi čak ni sunce ne pomaže,

u srcu zgaženom osećam zimu.

Ne slušam poj ptica koje se bude,

ne gledam umorne, pospane ljude,

ne osećam zrake što dušu greju,

usne se prošlosti kiselo smeju.

Jedno je proleće, ne tako davno,

spojilo dve nevine duše.

Sada se sećanja na ljubav našu

kroz zrake sunca tope i ruše.

U prah se pretvara mis'o o tebi,

vetrić ga raznosi svuda po parku,

proleće koje doživesmo tada

neće se vratiti da ponovi varku.

 A prah će zasuti korenje cveća,

daće mu snagu da pomoli glavu.

Znam da prošlost vratiti ne mogu

i znam - tad sreo sam onu pravu.

Da li me voli? Dal' me se seća?

Nebitna to su pitanja više.

Svako će proleće novo što dođe

u srcu mom na Nju da miriše.

© Vladimir Đorđević (2014)

Alibi

Bila si sreća a ja znao nisam

radost srca da osetim.

Bila si nežnost a ja znao nisam

reči nežne da pronađem.

Al' nebo se pobuni, blage duše spoji.

Astralnim oreolom nas oplete.

Rasturi stare iluzije.

Bez radosti živimo, a nadu izgubismo.

Realnost doživljenog alibi nam daje.

© Vladimir Đorđević (2014)

Ptić

Glavu je spustio ptić mali,

ni cvrkuta više nije bilo.

Svi oko njega su zaspali.

A do jutros pevo je pesme

zanosnim glasom tuge.

Pevo je u neznanju

da ljubav mu grle ruke druge.

Glavu je spustio, bez glasa ostao,

i nema više cvrkuta bajnog.

Glavu je spustio pred poslednji let

do najvišljeg oblaka neba sjajnog.

© Vladimir Đorđević (2014)

Znaš li šta želiš?

Da li znaš šta želiš? Umeš li da kažeš?

Ili bi i dalje vešto da me lažeš?

Samo znaj da sada drugačije gledam

i ne želim ljutom besu da se predam.

Ciklične promene tvojih obećanja

dovode nam ljubav u posebna stanja.

Dovoljno sam puta video te varke,

premišljanja tvoja i namerne čarke.

Ne visim na ekseru - shvati moja draga,

i igranja tvoja nek idu do vraga.

Ne želim da budem rezerva sa klupe,

da na bajke padam, smešne, a i glupe.

Ti jesi jedina koju srce voli,

al' mozak mi govori - neću da me boli.

Neću da mi srce od ljubavi strada,

zato ga i štedim, ne dam da se jada.

Čekaću da shvatiš, ispoštuješ ljubav,

k'o što si tražila od mene nekada.

Miligram sreće

Dal' će vino crno kao kosa tvoja
što venama struji dok mi gasi tugu
doneti istinu ovoj glavi ludoj -
mogu, al' ne želim da odletim drugoj.

Prilika je dosta i nude se same
ali srce neće svoj pogled da skreće -
bez tebe ne želim ni miligram sreće.

...

deo iz pesme "Miligram sreće"

© Vladimir Đorđević (2014)