Noćas kiša zvezda zasipa proplanak
na kome, plešući poslednji ples,
stopala prate mesečev trag do zore.
Noćas tela u nežnom zagrljaju
s kraja na kraj obasjanog podijuma,
pod svodom prolećnog, vedrog neba,
dok šum vetra u krošnjama svira,
lebde zaslepljena aurom ljubavi.
Noćas oči ukrštaju strastvene poglede,
sputane želje odbacuju velove tajni,
uzbuđena mašta bira korake nove.
Noćas kiša zvezda zasipa proplanak
na kome, od prvog sna zajedničkog,
skriveni od sveta, igramo magičnu igru.
Samo još noćas Mesec gleda
srećom opijena lica ljubavnika.
Poslednji ples pred poslednju zoru.
Poslednji ples u poslednjem snu.
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар