Ponoć (tvoj dolazak)

Znam da voliš vedre noći
da pogledom zvezde pratiš,
ali znati nikad neću
zašto baš večeras, rešila si čvrsto,
na naš balkon iz detinjstva
ponovo da svratiš.

Odavno smo s njega gledali u nebo

i pratili staze zvezda lutalica
tišinu blizine uplašenih usana
znala je da naruši tek poneka noćna ptica.

Pogledi ka zvezdama smirivaše strasti
opčinjeni divismo se mesečevoj vlasti,
pitala si jednom:
"Jel istina da Mesec zvezdi neposlušnoj
sjaj može ukrasti?"

Pogledah u tebe, nasmeših se samo:
"Sjaj jedino sami možemo da damo.
Mesec im ne otima, nude mu se same,
igre čudne igraju pod okriljem tame."

I večeri mnoge te igre gledasmo,
nikada se dotakli, poljubili nismo,
do te zadnje ponoći kada si donela
tog dana primljeno, otvoreno pismo.

Zajedno ga čitasmo suznim očima,
došao je kraj zajedničkim noćima,
život te je odneo daleko od mene,
na balkonu ostaše lepe uspomene.

Molio sam zvezde od tad svake noći
da pronađu tvoje radoznale oči,
dovedu te nazad da bar jedno veče
reku sjajnu odgledamo kako nebom teče.

Rekoše mi:  "Našli smo je, al ne želi doći,
bile bi joj tužne sve te nove noći,
sećanja je prelepa posećuju često,
na tvome balkonu nije joj sad mesto."

Verovo im nisam, čeko sam sa nadom,
na balkon sam noćima šunjao se kradom,
vedre noći čekao, pratio padalice,
uz svaku je želja bila da vidim ti lice.

I već se pomirih sa sudbinom svojom,
moje noći bojiše se sve tamnijom bojom,
tvoj pogled zaboravih kako zvezde prati,
molio sam zore da noći prekrati.

Znao sam da voliš bistro vedre noći,
da zvezde pratiš dok ti cakle oči,
ali nisam znao da ćeš baš večeras,
na naš balkon iz detinjstva ponovo mi doći.

I sada je dodir ruku učinio svoje,
pred lepotom neba i usne se spoje,
i Mesec i zvezde zaigraše srećno,
jer poglede naše zarobiše večno. 

© Vladimir Đorđević