Skorašnja bajka

Nekada, ne tako davno

sunce je punim sjajem sijalo.

Nekada, ne tako davno

pod mesecom zrnevlje ljubavi klijalo.

Seti se naše skorašnje bajke

kako smo ljuti bili na majke

što nas dozivahu s prozora često

da za stolom zauzmemo mesto,

prekidale nam igru beskrajnu,

htele da znaju svaku nam tajnu.

Beše to nekada, ne tako davno

bezbrižni bili smo, puni radosti.

Beše to nekada, ne tako davno

smišljasmo dečije male pakosti.

Prošlost to bliska je, al je ko bajka

ko one što slušasmo pred mirne snove

Ko vek da prošo je od tih vremena

pa nas nostalgija pecka i zove.

Priziva, boli, mira nam ne da

lepoti ne dopušta da se preda.

Nekada, ne tako davno

trčasmo poljima boljeg sutra

Nekada, ne tako davno

svitala su nam mirnija jutra.

© Vladimir Đorđević - 2015

Za te trenutke

Vredi živeti za te trenutke

što ih je malo al' puno znače,

trenutke kad duša sreće puna

što si kraj mene, radosno plače.

Život nas nosi prostranim morem,

daleko mi smo od obale snova,

zato bar ponekad, na trenutke,

pusti da nosi nas ludost ova.

I na trenutak u svet taj uđi

što sami ga crtamo pod velom tajne,

u njemu su naše tužne oči

od ljubavne vatre posebno sjajne.

Ili mi reci da to ne želiš

da lažnu nadu u srcu ne gajim,

da okrenem leđa i daleko odem

da sve što želim večito tajim.

 © V. Đorđević - 2012

Potraga

Kopam po sećanjima.

Tražim trenutak prvog susreta našeg.

Danima već se trudim, pretražujem prostranstvo,

na kome razbacani godinama leže

važni i nevažni detalji života mog.

Nisam se trudio, vremena nisam imao da ih sredim.

Nisam pretpostavljao da će mi ikada zatrebati.

I eto, baš sada, kada izvor života u meni

ponovo počinje da ključa,

sada, kada sam uvideo da me svaki tren prošlosti

vodi ka budućnosti,

sada, baš sada, jedan po jedan grumen sećanja

brižljivo sakupljam.

Tako ih je puno, ali,

uspeću da pronađem i taj trenutak susreta našeg,

jer, ne želim samo očiju tvojih da se sećam,

želim da se setim svega, jedino ti si vredela.

 © V. Đorđević - 2012

Letnji zaborav

Zaboravljaš me leti.
Ponese te sunce,
pogledi prolaznika
što gutaju svaku tvoju oblinu,
slatkaste reči prodavaca
kratkotrajnih letnjih ljubavi.

U visokom letu gubiš sećanja.
Zaboravljaš dobre i loše trenutke
koji su popločavali naš put ka cilju.
Al' saznaćeš na kraju
da svakom letu dođe kraj.
Trajalo dugo il' kratko
uvek dođe i ode.
I kada leto kofere pakuje
užurbano sakupljaš pobacana osećanja
nadajući se da ću ponovo,
zaluđen slikama dubokih snova,
podstaknut ljubavlju koju ne gubim,
oprostiti.

Ne.
Ovoga puta leto i mene nosi visoko.
Pobacaću i ja sva sećanja,
pocepati slike.
Izbrisaću svaki trag koji vodi
ka našim zaboravljenim snovima.

Ovoga leta zaboraviću ja tebe.

 © V. Đorđević - 2013