U tišini

U tišini, pred senkom svojom,

otvaram knjigu počinjenog greha

U tišini listam nagorele strane,

guši me odjek tvog srećnog smeha

U tišini svog zamrlog sveta,

dok senka kruži opustelom sobom,

zatvaram uši, ne želim da čujem

pitanje bolno -

Šta učinih s' tobom?

U tišini preskačem strane

ispisane davno kad moja si bila

U tišini sliku gledam -

bila si lepša od svih vila

U tišini opijam dušu,

koktelom greha i bolnih saznanja,

u tišini čak se i senka

od moje tuge polako sklanja

U tišini ostajem sam,

zatvaram knjigu počinjenog greha

U tišini i senka nestaje

Ostavlja me na sredini sobe

da nad knjigom ljubavi naše

bolno se sećam tvog srećnoh smeha

U tišini čelo na knjigu spuštam

i molim Boga da okajem grehe

U tišini do smrti čekaću

da ponovo ugledam slatke osmehe

© Vladimir Đorđević - 2012

Ponoć (pad)

Svaka ponoć donese mi drugačiji pad

sa litice gde prestaje realnosti jad,

otkucaji starog sata ostaju na vrhu

putevima zemlje snova pronalazim svrhu.

Skokom u dubine svoje mašte bujne

sa proplanka predvečerja utonem u snove,

lutam po toj zemlji plavičaste boje

moje oči mesečinu sakrivenu love.

Dok jurim za senkama što menjaju boje

obilazim carstvo koje noći kroje,

uživam u tome, jer samo je moje.

I ponoć dok ostavljam iza svojih leđa

a meseca svetlost sve manje me vodi,

tonem u predele još neotkrivene,

tonem, propadam, ka svojoj slobodi.

U tom delu carstva, večno sakrivenom,

reč najlepša iznedri se i pesmu mi rodi.

© Vladimir Đorđević