Dok kiša rominja iz oblaka tamnih
ja dušu pokislu šapatima tešim -
Ma staće već sutra, nemoj da si tužna.
A ako ne stane priznaću da grešim.
Opustela ulica bez zvuka koraka,
opustela lica samo brzo prođu,
opustele misli pod oblakom sete
pa pusta sećanja u glavu mi dođu.
I rominja kiša, ne želi da stane.
I oblaci sivi ponose se tamom.
Dok dosadna kiša ulazi u vene
celo nebo pritiska i dušu i mene.
© V. Đorđević
- 2014
Нема коментара:
Постави коментар