U tišini

U tišini, pred senkom svojom,

otvaram knjigu počinjenog greha

U tišini listam nagorele strane,

guši me odjek tvog srećnog smeha

U tišini svog zamrlog sveta,

dok senka kruži opustelom sobom,

zatvaram uši, ne želim da čujem

pitanje bolno -

Šta učinih s' tobom?

U tišini preskačem strane

ispisane davno kad moja si bila

U tišini sliku gledam -

bila si lepša od svih vila

U tišini opijam dušu,

koktelom greha i bolnih saznanja,

u tišini čak se i senka

od moje tuge polako sklanja

U tišini ostajem sam,

zatvaram knjigu počinjenog greha

U tišini i senka nestaje

Ostavlja me na sredini sobe

da nad knjigom ljubavi naše

bolno se sećam tvog srećnoh smeha

U tišini čelo na knjigu spuštam

i molim Boga da okajem grehe

U tišini do smrti čekaću

da ponovo ugledam slatke osmehe

© Vladimir Đorđević - 2012