Ponoć (senke)

Dok ponoć kuca na prozore moje
misli mi nove rečenice kroje.
Rime što njene oči gledaju,
i možda, dok te stihove čitaju,
njene se misli za mene pitaju.

Ta hladna zima, sneg koji veje,
ne daju ni njoj da se nasmeje,
u tihu ponoć da poseti mene,
uz vatre miris mašta da krene,
da zbaci sa lica sve koprene.

Toplina sobe uz svetlost sveće,
u neku će ponoć vratiti senke,
po zidu crtaće pokrete naše,
do zore goreće ljubavne vatre,
u bekstvu od hladne nebeske šatre. 

© V. Đorđević - 2014