Ponoć (pad)

Svaka ponoć donese mi drugačiji pad

sa litice gde prestaje realnosti jad,

otkucaji starog sata ostaju na vrhu

putevima zemlje snova pronalazim svrhu.

Skokom u dubine svoje mašte bujne

sa proplanka predvečerja utonem u snove,

lutam po toj zemlji plavičaste boje

moje oči mesečinu sakrivenu love.

Dok jurim za senkama što menjaju boje

obilazim carstvo koje noći kroje,

uživam u tome, jer samo je moje.

I ponoć dok ostavljam iza svojih leđa

a meseca svetlost sve manje me vodi,

tonem u predele još neotkrivene,

tonem, propadam, ka svojoj slobodi.

U tom delu carstva, večno sakrivenom,

reč najlepša iznedri se i pesmu mi rodi.

© Vladimir Đorđević