Prve su reči bile tihe -
stidljivi šapati leptire budiše.
U stomaku nervozno ludilo -
nisu nam smetale hladne kiše.
Od bojazni da vetar ne oduva
teško nađenu skrivenu sreću
snagu dadosmo ljubavnom zanosu
od želja da sazida kulu najveću.
Eh srećo moja, tad nismo znali -
ka vrhu letesmo da bismo pali.
Prve su reči tiho probijale
zidove tamnica zatočenih duša
a onda krenuše topla gugutanja -
još uvek im nebo odjeke sluša.
K'o dva goluba na verandi snova
kroz jesen čekasmo prvu zimu,
svaki je šapat naših dozivanja
jutrom prerastao u novu rimu.
Belinom snega letesmo srećni,
topismo led vrelinom srca,
k'a proleću cvetnom širismo krila,
sanjao tebe sam, mene si snila.
Visine osvajasmo a nismo znali -
ka vrhu letesmo da bismo pali.
Umesto nove nade u nama
proleće donese bekstvo od snova,
krila su naša na pogrešne strane
odnosila noći, odnosila dane.
I samo na kratko sret'o se pogled
tužnih očiju što traže oprost,
samo su kiše letnje ponekada
prizivale ljubav da bude nam gost.
A evo već jesen dolazi nova.
Više nema onih starih snova.
I nema više slatkih gugutanja,
životi postaše nesrećna lutanja,
nestale su i jutarnje rime,
kroz jesen čekam početak zime.
Prve si reči bile tihe.
Ove poslednje biće još tiše:
Ma kolko da volim golubicu belu
moram je pustiti da leti sama.
Meni je dosta jedna godina
sada slobodno može doći tama.
Eh srećo moja, tad nisam znao -
sa tobom leteh da bih pao.
© Vladimir Đorđević
