Sada pesme pišu mene

Pesme?

Ne, ne pišem ih više.

Sada one pišu po meni,

pišu kroz mene,

pune mi vene.

Dobile neku čudnu moć -

sačekaju kasnu noć,

moj sa sedmog neba san,

potajno se u misli uklešu

pa se s jutrom kikoću

znajući da će ulepšati dan.

Ne pišem više stihove.

Sada oni pletu mrežu

oko srca i glave mi lude.

Kroz šapat me ubeđuju

da sa neba dolaze

mom egu obolelom

da presude.

Ne pišem više ni krotke rime.

Dopuštam da same dolete.

Kada ih jurim previše žurim

pa ne znam od pesme, stiha i rime

šta je majka, a šta dete.

Pesme?

Ne, ne pišem ih više.

Sada pesme pišu mene,

sada stihovi mrežu mi pletu

a oko glave rime u letu.

Pa sve se spoji i sve ostane

u nekom našem

skrivenom svetu.

 © Vladimir Đorđević - 2015