Prvi zraci sunca rasteruju preostale uspavane zvezde sa
neba.
Budiš se i pitaš me koji je dan.
U noćnom suludom bekstu od realnosti ni ja više ne znam
odgovor na to pitanje.
Dovoljno mi je saznanje da si ponovo tu.
Gledam dok hodaš našom sobom, donosiš našu jutarnju kafu.
Skrećem pogled ka kutiji koju sam gledao mesecima.
Poslednji put obraćam pažnju na nju.
Ključ je kod tebe. Dopustiću da je ti zatvoriš, kako
senke
uzavrele, pogrešne prošlosti, pogrešnih odluka,
ne bi ponovo isplivale iz nje.
© V. Đorđević - 2012
Нема коментара:
Постави коментар