Večeras je (a odavno nije)
svratio onaj osećaj bola
što nenadano sustići ume
pa duša pred njim ostane gola.
Pritiska srce, grudi mi para
ne da mislima da duboko dišu
ko vremeplov vraća one dane
u kojima čekasmo prolećnu kišu.
Zamišljen pogled uprt u tačku
dok nezvani gost gmiže po meni
čekajući od bola da zaspim
pa da po duši mi provileni.
Večeras je (a odavno nije)
svratio onaj osećaj bola
Ne pitaj ništa, ne traži me
Večeras nisam ni čoveka pola.
© Vladimir Đorđević - 2015
Нема коментара:
Постави коментар