Ovoga puta neću tugu u pesmu prizivati.
Neću joj dozvoliti da kao lopov
pokrade one lepe trenutke koje si zaboravila
da odneseš sa sobom.
Hvala ti.
Hvala na tvojoj zaboravnosti
na koju sam već naviko.
Ovoga puta se neću ljutiti.
Uzeću flašu prehlađenog vina iz frižidera,
zavaliću se u fotelju i pustiću
da se na praznom belom zidu,
sa koga si skinula sve naše slike,
smenjuju prikazi neponovljivih dana,
dana kada nam je količina psovki iz komšiluka
bila merna jedinica jačine smeha
koji je odjekivao kroz našu kuću.
Osmesi se i sada ređaju na licu
dok uz ledeno vino opijeno pratim
slajdove što mi zid šaraju
najlepšim bojama života.
Osmeh za osmehom, čaša za čašom.
Sve glasnije se smejem, ali,
kroz smeh ipak protutnje pitanja:
Kako? Zašto? Zar je moguće?
Zar je moguće da smo sinoć pod noge ponosa
bacili najlepši venac osmeha pleten godinama?
Eno ga, na zidu, vene.
Ugažen, zgažen, pregažen.
Ali, ovoga puta neću tugu u pesmu prizivati.
Još jednu čašu prehlađenog vina ću popiti,
odgedaću kraj filma na zidu,
nadajući se da ću, kao i obično,
prespavati slova "The end".
© Vladimir Đorđević - 2012
Нема коментара:
Постави коментар