Začarani lanci

Obdarena magijom,

posuta prahom nestvarne lepote,

prikrala se tiho srcu mom.

I nisam naslutio da pući će oklop

kojim srce svoje udaljih od želja

Dugo, predugo, čelikom ga štitih

od požudnih dama i lascivnih snova

A ređaše se te podle namiguše

Čim jednoj uteknem, eto, stiže nova

Ne, shvatale nisu htenja mekog srca

što oklopom krilo je svaku svoju slabost

Oči nije imalo za običnu ljubav

želelo je nekoga ko bi mu rečima

svake noći, svakog jutra, donosio radost.

Obdarena magijom i lepotom večnom

sletela je jedne noći kraj prozora mojih

Nisam čuo šapat kletve, niti se probudih

Ali, istog trena usnih čudan san -

kako srce u lancima dočekuje dan

Od oklopa sjajnog skovala je lance

obavila njima srce, stavila katance

Kao da je s neba pratila me dugo

znala je da duša vapi -

"Ostavi me tugo!

Pošalji mi onu što baciće čini

Kojoj neću smeti reći -

Odlazi.  Izvini.

Pošalji mi neku da smuti napitak

Da um se pomuti, da ne bude britak."

Sad je srce u lancima srećnije no ikad

Duša radost pronašla kraj veštice-vile

Sećanja me vraćaju u davna vremena

Moje misli predugo su samo o njoj snile

Od oklopa tvrdog skovala je lance

Na srce i dušu stavila katance

Veštica i vila

Meni tako mila

...

"Začarani lanci"

Vladimir Đorđević, decembar '18

Saznanje o drugom sebi

Rodi se,

Rodi se negde na planeti

neko ko poznaje te bolje

i od tebe samog

I oboje ne znate da postojite

I oboje ne znate da samo godine brojite

I ne znate da neka sila je

podmuklo zacrtala tren

u kome će se ukrstiti putevi vaši,

kada će saznanje da postojite

(a da to nikada znali niste)

možda pomalo i da vas uplaši.

Ali, reč jedna, pa reč druga

I topla, i hladna, i bolna, i srećna, i tužna,

rušiće kamen po kamen zidova straha

koje zidaste oko sebe.

Prestaće prošlost misli da grebe.

Odnekud doći će želje skrivane.

Ozeleneće života grane.

U vama procvašće nova saznanja -

da postoji neko što -

kao ti sanja, kao ti voli, kao ti ljubi,

kao ti dobija, pa onda izgubi.

Postoji neko, to oboje od rođenja niste znali

A na svet ovaj kao da s iste planete

zajedno ste pali.

Pa posle godina lutanja, traženja,

kroz životne nedaće, nesnalaženja,

puštajući život da oko vas svoje mreže plete,

saznanje o "drugom sebi" dočekate.

Shvatite da godine mnoge iz vas nisu izbrisale

znatiželjno, razdragano dete.

Čudite se rečima istim, mislima istim.

Iznenadi vas i želja da nikoga oko vas ne bude,

da ljudi se vašim pogledima čude,

da misao ista glavom vam se vrzma -

Sreli smo se. Sada neka bude šta mora da bude.

I nestaje strah kada shvatite

da istim dahom dišete.

Srce se smiri, telom prostruji blaga toplina.

A pitanje isto uporno ponavljate -

Zašto do sada znali nismo

da na svetu još nekoga poput nas ima.

I razmišljamo o "drugom sebi".

Ti o meni.

A ja o tebi.

...

"Saznanje o drugom sebi"

Vladimir M. Đorđević, decembar '18

Suze ubice

Zabole

I tuđe suze kad dotaknu kožu

ostave ožiljke na srcu večne

Zabole, veoma jako

Prodru kroz oklop, kroz kosti, do duše

Sve osmehe, želje, sve radosti slatke

kao da postojale nisu

Bodu i bole jače od svega

I onda pitanje nadođe samo -

Kog više boli?

Nju ili njega?

A suze peku, i stati neće

Da je samo to malo sreće -

da kiša bola prestane ,

da prošlost negde nestane,

da osmeh se vrati na njeno lice

Sve drugo više nije mi važno

Sve što vidim, il lud se pravim

Sve su to samo,

samo sitnice

Jer,

Večno me gleda

i proklinje

Njeno lice

Prelepo lice

....

“Suze ubice’

Vladimir Đorđević

29. decembar 2018.

Pusti da dosanjam poslednji san

Pusti me da sanjam još malo

U snovima si uvek kraj mene

Uvek nasmejana, raspričana

U snovima se ne plašim ljubavi

Ne bežim od tebe i naših nežnosti

U njima sve ozeleni kada se pojaviš

Sunce sija neprestano, a noć...

Noć dolazi onda kada poželimo

da pod mesecom, na obali mora,

brojimo zvezde padalice.

Pusti me da sanjam još malo

Da još koji trenutak gledam oči

koje me noćima opijaju lepotom

Da osetim, makar u snu,

usne koje osetio nikada nisam

Da pomilujem kosu, dugu, raščupanu,

što mirise snova razliva sobom.

Pusti me da sanjam još malo

Osećam. Sanjam svoj poslednji san

Sanjati više neću moći

Jer, odlazim

Odlazim tamo gde se ne sanja

Gde tama je kao olovo teška

Gde nema tvog vragolastog smeška

Ni lika tvog, usana, kose,

očiju tvojih da radost donose

Ničega nema

Pusti da dosanjam poslednji san

Meni ni dan više nije dan

...

"Pusti da dosanjam poslednji san"

Vladimir Đorđević, decembar '18

Ne diraj tamo gde najviše boli

Ne diraj tamo gde boli

Ne kopaj po rani, ne soli je solju

Zarasla brzo je, al' ispod krvari

čim se u snu prisetim svih čari

Ne smem sećanja o tebi da vraćam

Oči zatvaram pred slikom tvojom

Mimikom lica krijem da život je

za mene samo košmar bez tebe

Osmesi retki, škrti i bolni

Pogledi prazni daljinu love

Nikada odgovor našao nisam -

Zašto se dvoje uvek rastaju

baš onda kada se najviše vole?

Ne diraj tamo gde boli

Rana je zarasla, al' brzo se vrati,

i svakoga puta sve više peče

Ponekad poželim da dan potraje

jer, najviše zaboli kad stigne veče

Sada bih proguto sve one reči

Sav onaj bes bih lancima stego

Ne diraj tamo gde najviše boli

Zar ne shvataš da sam to učinio

da bih od ljubavi koja me plaši

i od tebe, prelepe, nežne

na kraj svemira bezglavo pobego.

Ne diraj tamo gde najviše boli

Ne znaš ti kako je, jedina moja,

kada se ode a beskrajno voli.

...

"Ne diraj tamo gde najviše boli"

Vladimir Đorđević, decembar '18

Ponoć (...naša lađa...)

Požuri

Tačno u ponoć isploviće lađa

Plovićemo ka zemlji snova,

preko okeana penušavih želja,

praćeni vetrom potajnih nadanja

što jedra puni vilinskim dahom.

Požuri

Na lađi mesta je samo za dvoje

Plovićemo prostranstvom neznanim,

talase seći neobuzdanom maštom,

orošeni kapima uzburkanih strasti

tražićemo obalu beskonačne sreće.

Požuri

Zauvek čuvaću mesto za tebe

Požuri, jer

ponoć već šunja se oko meseca

Sa drugom ne želim u Zemlju snova

gde stablo ljubavi večito rađa.

Požuri

Bez nas ne želi ka zemlji snova

da isplovi malena purpurna lađa.

...

"Ponoć (...naša lađa...)"

V. Đorđević, decembar '18

Recept mladosti

Miris kafe sobom se širi

Prelepo oko nestašno viri

Spavaš il' glumiš? - pitam u sebi

Zar miris kafe osetila ne bi?

A onda primetim osmeh blagi

i titraje sreće obraz što grče

Donosim kafu, kose ti milujem

Tvoje me igre slatkasto muče

Doživljaj svako je buđenje tvoje

Sobom razlivaš dugine boje

Leptire prizoveš i ptica poj

Svih znanih lepota u tebi je spoj

"Dobro jutro, jedina moja"

reči su na koje imuna nisi

Otvaraš oči, osmeh je širi

Svakoga jutra sve lepša Ti si!

...

"Recept mladosti"

V. Đorđević, 20. decembar '18

Sebično moje

Govoriš - "Ne dam te nikome!"

Kažeš - "Samo si moj!"

Ponavljaš - "Sebična? Jesam!"

Dodaješ - "Imaš taj spoj."

A ja budala (rođen sam takav)

jezik zauzdati nikad ne umem

pa istinu govorim uvek pred tobom

i na posletku ostanem rumen.

Postiđen sobom, a više od straha,

jer, znam, ka drugoj pogled ne praštaš,

na tren ostanem bez bila i daha

i čekam da kažeš (ljutito slatko)

o kakvoj novoj kazni maštaš.

Uzalud skakućem tad oko tebe,

uzalud činim da shvatiš taj greh

Ta nisam ja kriv - govorim tiho

- što oči mi dade, Njegov je peh.

Al' volim tu slatku sebičnost tvoju

Govori više od mnogih reči

Samo se moram smiriti  malo

Jer, gde ti nagaziš, ništa ne leči :)

...

"Sebično moje"

V. Đorđević, Decembar '18

Mirisi vernosti

Kada odeš

zamislim da otišla si na dalek put

I čekam

Čekam da se vratiš

Kao verni pas, 

koji zna da gazda ga voli,

sedim na tremu

sa pogledom uprtim u daljinu

I čekam

I znam da ćeš doći, jer

naše igre ništa zameniti ne može

Našu sreću ne može kupiti zlato

A našu ljubav, uzvišenu,

ni za koga dodirljivu,

ni pomeranje tektonskih ploča

uzdrmati ne može.

I zato, čekam.

Znam da ćeš se odnekud

iznenada nasmejana pojaviti, i

željna naših igara, sesti kraj mene

Ćutanjem ćeš tražiti izvinjenje

ne znajući da sam sve oprostio

još onda kada te ugledah

kako razdragana, bosa, 

preko našeg polja trčkaraš.

I zato, čekam

Znam da si morala otići

da bi se vratila 

zaljubljenija i srećnija no što si bila

Jer, naša sreća se ne kupuje zlatom,

a naša ljubav uzvišeno čista

nastala od poslednjih iskri ugašenih nada

pregoreti nikada neće.

Na tremu ležim

Pogled uprt u daljinu

Ka liniji što razdvaja zemaljsko od nebeskog

Staza kojom si otišla i dalje miriše

na tvoja nežna, bela, mekana stopala

Ostavila si trag kojim ćeš se vratiti

Ostavila si mene, da verno čekam

i čuvam zelena polja

čija je trava upijala svaku našu radost,

a divlji cvetovi što kroz nju pupolje

upamtili svaki trepet naše ljubavi.

I čekam

Kao verni pas

Vazduhom, iz daljina,

povetarac donosi mirise tvoje

Upijam ih pogledom te tražeći

razdraganu, bosonogu, 

željnu naših nežnosti.

...

I zato, ako ponovo odeš,

zamisliću da otišla si na daleki put

I čekaću

Čekaću da se vratiš

...

"Mirisi vernosti"

V. Đorđević, decembar  '18

Rasuta belina

Rasuta belina zenicama igra

donosi ti radost i osmeh na lice

dok trčkaraš snegom i pahulje loviš

ličiš mi na dete koje juri ptice.

Ostala u tebi je čista dečja duša

koja svoju maštu ponajviše sluša.

Raduješ se suncu, i kiši, i snegu

Životu ne daješ da pritegne stegu

I nežna i hrabra, čak i zoru budiš

Lepe reči svima nudiš, nikoga ne kudiš

Ostala u tebi je blaga dečja duša

koje ljubav deli, samo ljubav sluša

Rasuta belina svuda oko tebe

Osmeh na tvom licu dok pahulje loviš

Trčkaranje snegom osta iz detinjstva

Sada je još lepše, jer, nekoga voliš!

...

"Rasuta belina"

V. Đorđević, decembar '18

Razmažena bićeš

Tiho, na prstima, pobegoh iz sobe.

Da te ne probudim i jutro oskrnavim.

Maštom mojom stvoriću tvoj najlepši dan.

...

Iskradam se lagano dok pogledom pratim

raščupanu kosu, ozareno lice

Dugo te već znam, ali, znao nisam

da sreću ti donose te slatke sitnice

Razmažena bila nisi kada te upoznah

Naviknuta na životne prepreke i boli

Vreme je da spoznaš i tu drugu stranu

Da osetiš kako se nesebično voli

I samo ti spavaj, ušuškana, topla

Ne dozvoli jutru da prekine snove

Neću ja daleko, samo se iskradam

da osmislim za te poslastice nove

A kada se probudiš, pomislićeš - San je!

"Dal' oči otvorih, il' još maštam samo?"

Nemoj biti uplašena od novog užitka

Srce me nagovori da sreću ti damo

Razmažena bićeš, obećavam sebi

Razmaženo mekana, paperjasto nežna

Volim da te gledam začuđeno slatku
Dok kamin pucketa, a jutra su snežna.

...

"Razmažena bićeš"

V. Đorđević, decembar '18

Kako si?

Najpre, da pitam - Kako si?

Izvini što deluje hladno, ali,

ćutanju i hladnoći ti si me naučila.

Ne želim više da glumim, jer,

čak i moju iskrenost nisi razumela.

A rekla si da sve ti je jasno.

Malo magleno, zbunjeno, ali, rekla si.

I pričala si, pričala, pričala.

Od tebe do reči nisam mogao doći.

Slušao sam, slušao, slušao.

Osećao sam da treba ti neko

ko ume da sasluša svaku tvoju reč.

Da razume svaku tvoju misao.

Da shvati tvoju želju da, na svoj način,

dokažeš da si jedna i neponovljiva.

I zato pitam - Kako si?

Jer, na tvom licu ne vidim više

onaj osmeh koji volim.

U očima ti ne primećujem

onu želju da jednim pogledom

osvojiš ceo svet.

Pitam te - Kako si?

Ošamaren ćutanjem nastavljam -

Jedna si, jedina.

I uvek budi nasmejana.

I uvek budi jaka i prepuna volje.

Makar me nikada ne volela.

Znajuć da tebi dobro je

i meni će biti bolje.

...

deo pesme "Kako si?"

V. Đorđević, decembar '18