Pusti me da sanjam još malo
U snovima si uvek kraj mene
Uvek nasmejana, raspričana
U snovima se ne plašim ljubavi
Ne bežim od tebe i naših nežnosti
U njima sve ozeleni kada se pojaviš
Sunce sija neprestano, a noć...
Noć dolazi onda kada poželimo
da pod mesecom, na obali mora,
brojimo zvezde padalice.
Pusti me da sanjam još malo
Da još koji trenutak gledam oči
koje me noćima opijaju lepotom
Da osetim, makar u snu,
usne koje osetio nikada nisam
Da pomilujem kosu, dugu, raščupanu,
što mirise snova razliva sobom.
Pusti me da sanjam još malo
Osećam. Sanjam svoj poslednji san
Sanjati više neću moći
Jer, odlazim
Odlazim tamo gde se ne sanja
Gde tama je kao olovo teška
Gde nema tvog vragolastog smeška
Ni lika tvog, usana, kose,
očiju tvojih da radost donose
Ničega nema
Pusti da dosanjam poslednji san
Meni ni dan više nije dan
...
"Pusti da dosanjam poslednji san"
Vladimir Đorđević, decembar '18
Нема коментара:
Постави коментар