Mirisi vernosti

Kada odeš

zamislim da otišla si na dalek put

I čekam

Čekam da se vratiš

Kao verni pas, 

koji zna da gazda ga voli,

sedim na tremu

sa pogledom uprtim u daljinu

I čekam

I znam da ćeš doći, jer

naše igre ništa zameniti ne može

Našu sreću ne može kupiti zlato

A našu ljubav, uzvišenu,

ni za koga dodirljivu,

ni pomeranje tektonskih ploča

uzdrmati ne može.

I zato, čekam.

Znam da ćeš se odnekud

iznenada nasmejana pojaviti, i

željna naših igara, sesti kraj mene

Ćutanjem ćeš tražiti izvinjenje

ne znajući da sam sve oprostio

još onda kada te ugledah

kako razdragana, bosa, 

preko našeg polja trčkaraš.

I zato, čekam

Znam da si morala otići

da bi se vratila 

zaljubljenija i srećnija no što si bila

Jer, naša sreća se ne kupuje zlatom,

a naša ljubav uzvišeno čista

nastala od poslednjih iskri ugašenih nada

pregoreti nikada neće.

Na tremu ležim

Pogled uprt u daljinu

Ka liniji što razdvaja zemaljsko od nebeskog

Staza kojom si otišla i dalje miriše

na tvoja nežna, bela, mekana stopala

Ostavila si trag kojim ćeš se vratiti

Ostavila si mene, da verno čekam

i čuvam zelena polja

čija je trava upijala svaku našu radost,

a divlji cvetovi što kroz nju pupolje

upamtili svaki trepet naše ljubavi.

I čekam

Kao verni pas

Vazduhom, iz daljina,

povetarac donosi mirise tvoje

Upijam ih pogledom te tražeći

razdraganu, bosonogu, 

željnu naših nežnosti.

...

I zato, ako ponovo odeš,

zamisliću da otišla si na daleki put

I čekaću

Čekaću da se vratiš

...

"Mirisi vernosti"

V. Đorđević, decembar  '18