Iza ogledala

Ne, čuo te nisam kada si me dozivala.

Te večeri, te čudne večeri, smetali su mi svi.

A videh te u balskoj haljini sa druge strane ogledala.

I moje drugo Ja kraj mene se ko duh zateče.

Sede pa mi tiho reče -

"Ne prelazi se taj prag bez pitanja.

Ona te mora pozvati u svoj svet satkan od boja.

Ona ti mora iskreno reći - Ja sam tvoja!"

Gledao sam površinu ogledala bez mog odraza.

Umesto mene i tamne sobe sa svećom na stočiću

iza ogledala je, probuđen tvojih dahom, bujao život.

Gledao sam kako pomičeš usne i prstom me prizivaš

ali, nisam smeo da čujem glas, da zakoračim ka tebi.

Strah me je od nestvarnog iako nestvarno sanjam.

Tvoje ruke su dozivale, mimika lica hipnotisala je dušu.

Površina ogledala se zatalasala otključavajući prolaz.

Trebalo je samo da ispružim ruku, dohvatim tvoju

i dopustim da me tako opijenog od prizora odvedeš.

Da me odvedeš u svoj obojeni svet iza ogledala

u kome svega ima u izobilju, a ljubavi najviše.

Ne, čuo te nisam kada si me dozivala.

Možda bih, privučen tvojim umilnim glasom sirene

prekoračio nevidljivi prag od stvarnog ka nestvarnom.

Možda bih sada, ovakav kakav sam, rođen da uništavam,

pogazio svo cveće, pobrisao sa neba sve duge na tvom nebu,

i ponovo, sedeći u tamnoj sobi sa svećom na stočiću

gledao ka stvarnosti iz koje sam pobegao.

I opet bi me neka druga dozivala iza ogledala.

Sa druge strane.

One strane koja mi je suđena.

© V. Đorđević - 2015