Kutija je na stolu ostala
dok sam lagano tonuo u snove.
U snove koji me jedini mogu vratiti u te lepe dane.
Dane u kojima nam reči izgovorene
nisu bile potrebne.
Svaki pokret, mimika lica, pa čak i uzdah kratki,
bili su dovoljni da se razumemo.
Uranjam u san i tvoje lice postaje sve jasnije.
Nešto pričaš.
Po nežnom izrazu lica tvog
prepoznajem neizmernu ljubav.
Pričaš kao nekada, kada smo
uz prvu jutarnju kafu i vatru koja pucketa
kroz prozor gledali kako provejava sneg.
A onda...
Tvoje lice najednom poprima
grimase besa i mržnje.
Traju kratko, ali dovoljno dugo
da zaboravim onaj lepši deo sna,
da me probude okupanog u znoju.
Tih par sekundi sna me proganja već danima.
© V. Đorđević - 2012
Нема коментара:
Постави коментар