Osmeh (vila)

I opet taj osmeh pred očima sinu,

otvori vrata stihovima novim,

i evo, već misli u sred noći lovim,

i evo, rekom snova sada plovim.

Boja zlata obale prekrila,

površinom hoda dobra vila,

prah posipa koji me opija,

al' u srcu zrno sumnje klija,

dal dostojan te sam vile ja.

© Vladimir Đorđević - 2011

Osmeh (život)

Mogu li sada o životu?

To samo moje misli će biti.

I ne želim od tebe ih kriti.

Možda ćeš nešto naći u njima,

al' nemoj ni ti pričati svima.

Ipak, to samo ja tako vidim,

možda se nekada i postidim,

što probah da uđem u carstvo tvoje,

sad mi se evo i dlanovi znoje.

Ma ne ide javno o tome da pričam,

i da svoju ljubav veličam.

Nek ostane sve to u meni duboko.

Samo znaj, nedostaje mi,

nedostaje mi tvoje lepo oko.

© Vladimir Đorđević - 2011

Osmeh (tajanstvena)

I šta još vidim, pitaš se možda?

Dubina duše tvoje velika,

pred oči dođe mi kao slika.

Prepuna nekih mešanih boja,

zbog toga uvek samo si svoja.

Misli svoje ti nikom ne daš,

ponekad samo ih snovima predaš,

i onda lutaš poljima svojim,

dok se ne vratiš svega  se bojim.

I tako me opet zora probudi,

kao da hoće da mi presudi,

zbog mojih želja da se prišunjam,

da svetom skrivenim tvojim,

bar jednu noć i ja prosanjam.

© Vladimir Đorđević - 2011