Ne umire se tako lako, zlato moje.
Čak ni od bolesti zvane ljubav.
Znam, ponadala se tvoja usiljena lepota
da će posle tebe zla sudbina pokucati na moja vrata.
Najpre te moram obradovati - pokucala je.
A moram te i razočarati (iako to ne želim);
Nije svratila da ispuni moje prizivanje propasti.
Reče da je samo u prolazu, pa rešila
da me svojom poznatom jezom opomene.
Opominjala je ona mene puno puta u životu,
ali, ovo je bio drugi žuti karton, pred isključenje.
Nakratko je posedela, malo predavanje održala, i
baš kada je htela da krene (već je na pragu bila)
okrenu se prema meni i u lice mi sasu reči
koje ni u najlepšem snu od nje nisam očekivao.
Razmišljam već danima da li si ičim zaslužila
da ti prenesem poslednje reči moje "zle
sudbine".
Oduvek sam ti pričao sve što mi leži na srcu,
svaki tren, svaki korak moj (od buđenja do sna).
Ipak, ovoga puta ću ćutati, jer, njen monolog,
ma koliko istinit, težak bi bio za tvoj procvali ego.
A rekla je samo dve reči koje su me prenule.
Ipak, i zla sudbina ponekad ume da bude dobra.
I zla sudbina ponekad vrati čoveka na pravi put.
© Vladimir Đorđević - 2014
Нема коментара:
Постави коментар