Uz zvezdano kolo

Zajedno smo gledali u nebo
one noći kad zvezde oživeše.
Vedro nebo, Mesec, Ti i ja.
Emocije pamet prevariše.

Svoje kolo nad nama igraše.
Posuše nas tim opojnim prahom.
Do tad mirne i nevine usne
spojiše se tragajuć za dahom.

Dok lutaše pogledi ka nebu
trnci slatki dušom prostrujaše.
Uz zvezdano kolo letnje noći
sudba htede ljubav da ispiše.

Ruke nežno zalutaše telom,
u zagrljaj prste prepletoše.
Ustreptala srca zaigraše igru,
tek narasle želje zabubnjaše.

Zajedno smo gledali u nebo
one noći kad zvezde oživeše.
Davno beše, sećanjem se hranim.
Nema više ushićenih zvezda.
Ni ljubavnog praha nema više.

© Vladimir Đorđević