Zajedno, a nismo

Kad ti u ponoć

na pogrešne usne poljubac zaluta

da poželi sreću u godini novoj

nekome što na mene liči

pa u stomaku osetiš leptira

koji tu ostade da budi sećanja

a oko srca od stare ljubavi

zapleše sijaset malenih aura;

Nemoj da brineš

To samo daljina ti šapuće

da u svakoj narednoj najluđoj noći

iako i moje usne su grešne

o tebi, o nama

sanjaću ja.

© V. Đorđević - 2014

Rešila da ode

Rešila je da ode.

Bez pozdrava,

bez kajanja,

bez izvinjenja.

Eno, pakuje kofere.

Pokušava svaku sitnicu

da odnese sa sobom.

Otimam joj lepe dane.

Ne dam da ih ponese.

Malo ih je bilo, ali,

želim da ostane

poneki trag u sećanju

koji će me voditi

kada starost dođe

i nostalgične slike

potope stvarnost.

Rešila je da ode.

Eno, na pragu je već.

Čeka ponoć.

Čeka svoju zamenu.

Neku novu, neistrošenu.

A ja,

kao da imam godina pet -

stare poklone čvrsto grlim.

Ne dam ih, jer,

ma koliko loša bila

ipak je to još jedna godina

u životu koji se jednom živi.

I čekam.

Čekam da stigne nova.

Neistrošena.

Možda će doneti

poklone lepše.

Možda ću njoj,

kada reši da ode bez povratka

oteti više lepih sećanja.

Rešila je da ode.

Pa, neka ide.

Prošle godine

u ovo vreme

došla je samo

da je proživim.

Sada odlazi.

Bez pozdrava.

Bez kajanja.

Bez izvinjenja.

© V. Đorđević - 2014

Moja si

Jutrom se budiš

uz pahulje snežne,

kroz prozor ih gledaju

tvoje oči nežne.

Zima je tebi

ljubavno doba,

poželi svako,

te tvoje usne,

promrzlo slatke,

da poljubi proba.

Al' ti za druge

tad i ne haješ.

Te slatke usne,

pod plaštom pahulja,

uz pogled pun sreće,

samo meni daješ.

I sneg sve gušći

dok lica nam kvasi,

shvatam da tvoj sam,

osećam, moja si!

© Vladimir Đorđević - 2011