Šta mi ostaje

Ostaje mi da volim te tiho,
bez reči, duboko negde u sebi.
Da volim tvoje oči, glas i miris.
Тaj ukus slatkog spajanja usana
samo u snovima nestvarnim osetim,
od poljupca tog pamet da izgubim,
opojno mirisnu da dugo te ljubim.

Ostaje ljubav, tiha, duboka,
ostaje magija zaljubljenog oka,
ostaju želje na tren ispunjene
ostaje nada da sećaš se mene.
I dok tiho potiskujem osećanja,
dok sputavam ljubav koja proganja
i bežim od novih po duši kopanja,
propadam kroz šumu uvelog granja
u zanosu neostvarenih zagrljaja
olako datih obećanja.

Ostaje mi da volim te tiho,
da reči oteram daleko od sebe,
da breme nedovršene ljubavne priče
ponesem ja - nek' život me grebe.
I ostaje mi da u tišini preostalih dana
još jedne posete ovom Svetu
volim samo Tebe. 

© Vladimir Đorđević