Potonuće

I dalje im lica tumaraju gradom,

I svako sad svakoga gleda samo kradom.

Sve manje je smeha, ozarenih lica,

Sve više tužnih je, slomljenih skitnica.

Nekad oči njihove bile pune plama,

A sada nad čelima nadvila se tama.

Obični su ljudi,  željni malo sreće,

al' onaj ko treba ne čuje, i neće.

Obećavo svašta, tad radila mašta,

dok postane prvi, preko tuđe krvi.

Onda presto uze, udeli nam suze,

godinama vlada ovom šakom jada.

I želi još dugo, jer, to mu je malo,

pa, mora rasprodati sve što je ostalo.

I dalje tumarajte ulicama hladnim,

međ sličnima sebi, i sve više gladnim.

"Ćuti sad i trpi" - naviko se svako,

kad vas vidi tako jadne i sam Bog bi plako.

© Vladimir Đorđević - februar 2012