Ako me upitaš odakle je poznajem
zamisliću se duboko,
klimaću glavom bez glasa,
mrmljaću nešto sebi u bradu,
zasuziće mi oči,
ustaću da prošetam po sobi
pretvarajući se da pitanje čuo nisam.
Ako me upitaš odakle je poznajem
srce će početi da mi preskače,
stisnuću šake jednu u drugu
da ne primetiš da se ruke tresu,
pogled će mi postati izgubljen,
slegnuću ramenima klonulim od bola
pretvarajući se da pitanje čuo nisam.
Zato me ne pitaj odakle je poznajem.
Ne smem sećanja da prizivam.
Kada ih prizovem setim se svega
ali se ne sećam baš tog trenutka
u kome se njen lik urezao u podsvest,
trenutka kada je osmehom
oslikala najlepšu ikonu na mome srcu.
© V. Đorđević - 2014
Нема коментара:
Постави коментар