Pusti nek nosi

Ne opiri se.

Pusti nek reka te nosi.

Prepusti se penušavim brzacima,

tihim zatonima kraj obale,

oderi kožu po kamenju plićaka,

zaroni u dubine pod vrbovim granjem.

Ne gledaj one što od straha

obalom lagano ka ušću koračaju;

život je njihov linija prava,

zacrtana još od rođenja.

Njima ne treba svrha života,

u sebi nemaju vodu i vatru,

vazduh ispunjava takve duše.

Dok vrelu krv reka ti hladi

putuj do njenog širokog kraja

koji se uliva u život novi.

Po okeanu u koji utiče

retko ko može da zaplovi.

Ne opiri se.

Pusti nek nosi.

 

© Vladimir Đorđević - 2015

Prespavaću kraj

Ovoga puta neću tugu u pesmu prizivati.

Neću joj dozvoliti da kao lopov

pokrade one lepe trenutke koje si zaboravila

da odneseš sa sobom.

Hvala ti.

Hvala na tvojoj zaboravnosti

na koju sam već naviko.

Ovoga puta se neću ljutiti.

Uzeću flašu prehlađenog vina iz frižidera,

zavaliću se u fotelju i pustiću

da se na praznom belom zidu,

sa koga si skinula sve naše slike,

smenjuju prikazi neponovljivih dana,

dana kada nam je količina psovki iz komšiluka

bila merna jedinica jačine smeha

koji je odjekivao kroz našu kuću.

Osmesi se i sada ređaju na licu

dok uz ledeno vino opijeno pratim

slajdove što mi zid šaraju

najlepšim bojama života.

Osmeh za osmehom, čaša za čašom.

Sve glasnije se smejem, ali,

kroz smeh ipak protutnje pitanja:

Kako? Zašto? Zar je moguće?

Zar je moguće da smo sinoć pod noge ponosa

bacili najlepši venac osmeha pleten godinama?

Eno ga, na zidu, vene.

Ugažen, zgažen, pregažen.

Ali, ovoga puta neću tugu u pesmu prizivati.

Još jednu čašu prehlađenog vina ću popiti,

odgedaću kraj filma na zidu,

nadajući se da ću, kao i obično,

prespavati slova "The end".

© Vladimir Đorđević - 2012

Ni pola čoveka

 Večeras je (a odavno nije)
svratio onaj osećaj bola
što nenadano sustići ume
pa duša pred njim ostane gola.

Pritiska srce, grudi mi para
ne da mislima da duboko dišu
ko vremeplov vraća one dane
u kojima čekasmo prolećnu kišu.

Zamišljen pogled uprt u tačku
dok nezvani gost gmiže po meni
čekajući od bola da zaspim
pa da po duši mi provileni.

Večeras je (a odavno nije)
svratio onaj osećaj bola
Ne pitaj ništa, ne traži me
Večeras nisam ni čoveka pola.

© Vladimir Đorđević - 2015

Pečat sudbine

Pod vrhom Planine života

skrila se pećina istine,

u njene mračne dubine

sunce nikad ne sine.

Teško ju je pronaći

još teže do nje je doći,

da bi kroz nju prošao

trebaš posebne moći.

Krije pećina duboka

sve tajne našeg nastanka.

Krije i zapise vekovne,

čuva ih sve do nestanka.

Negde na njenom kraju

kovčeg sudbine leži,

postoji drevna priča

da od svih duša je teži.

Ako je ikada pronađeš

i nekako do nje se uspneš,

kroz tamu kroči hrabro;

Možda Ti jedini uspeš

da pečat sudbine s kovčega

skineš, i tajne doznaš.

Možda ćeš tek tada

šta znači ŽIVOT

da spoznaš.

© Vladimir Đorđević - 2015