Njena priča (deo 5.)

Zavladao je tajac.

Tajac nikao iz nemoći pred najezdom olujnih kiša.

Oblaci su uz hladne vetrove donosili poplavu patnji.

Skrivena velom svojih samotnih tugovanja za srećom

provirivala je tražeći mesto na kome sam našao utočište.

Prevelika želja i osećaj da su se duše konačno slepile

nije uništila povratne staze ka mojoj maloj tajnoj bašti.

Vratio sam se, sa sobom vratio i svoje uzaludne snove.

Vratio sam se u mir nepokošenih livada šarenih stihova.

Ponovo njima šetam dok povetarac leluja tanke stabljike

tek procvalog semena koje je u mom odsustvu sejano.

Šetam kroz urasle vekovne želje da sa njom ih delim.

Šetam, a pitanja začačkuju. Pomisao na nju ne da mi mira.

Kroz tišinu očuvanog vrta vrtlog šapata osluškujem  -

Zašto su njeni strahovi veliki? Zašto su se vratili?

Zašto ne veruje u snagu naših isprepletanih duša?

Nikada toliko pitanja nije preplavilo moju tajnu oazu.

Sada su tu. Pojave se uz jutarnju rosu, uz podnevno sunce.

Opkoljavaju me u suton gledajući sa mnom kako dan nestaje.

I noću, nošena rojem leptira ka njoj odlete.

Odlete u nadi da će smiriti uplašeni pogled koji me traži.

U nadi da će joj skrenuti misli sa njene tužne priče,

da će iz dubokih pećina u kojima krije svoju bol

proterati sve strahove i bekstva od istine.

I kada noću odlete ostave me samog.

Da u tišini vrta, koji kroz sve živote za nju čuvam

sačekam jutro i odgovore koje će doneti.

Ali, zore prolaze a odgovori ne stižu.

Njena priča sve više je moja.

...

p.s.

Sada gledam kako se prognani strahovi pred jesen vraćaju.

Ovoga puta su jači, dublje ulaze u pore, blokiraju misli.

I šire se mirisi beznađa svakog novoosvanulog jutra.

Sa nevericom ulazim u tamne praznine novih dana

koji su, čekajući da ih ispunimo ljubavlju, izgubili nadu.

© Vladimir Đorđević - 2014

Njena priča (deo 4.)

Čvrsti zagrljaj prenosio je jake osećaje pretapanja tela.

Jedno u drugo pretopljeni, mešajući i dobre i loše trenutke

nečega što ranije nazivasmo životom vajasmo budućnost.

I tako zaneseni stvaranjem lepšeg sveta za nas dvoje

nismo primetili oluju koja se prikradala tiho i podmuklo.

Prizvana od onih što gledaju u nas kao u dva otpadnika,

dozvana od sila zavisti, ljubomore, nevere u pravu ljubav.

Prikradala se. Znala je da pred nas ne sme otvoreno stati.

Osetila je dolazeća oluja, osetili su i oni koji su je prizivali

da oči u oči tek procvaloj snazi nadanja u večito sunce

ne mogu otvoreno, bez straha da pogledaju.

Krišom su se šunjali u želji da pomrače otvorene vidike

na lepše horizonte koje smo hteli nesebično da delimo.

Jer, Ona i ja, i pored naše sudbinski vezane putanje,

imamo osećanja i za one što nam dobro ne žele.

Osećaj za one kojima hiljadu puta pružena ruka izbavljenja

predstavlja samo malo parče nečijeg tela koje će ugristi.

Oluja, prepuna tamnih oblaka, pretila je svojom snagom.

Tek hladan vetar s leđa što priđe prenuo nas je iz sna.

Već je bilo kasno. Oblaci sivila, prepuni munja i gromova

brzo su krenuli u pokoravanje naše tek osvojene slobode.

Munje su parale nebo nošene ovacijama mase zlobnih duša.

Velike kapi kiše, praćene pokojom ledenom kuglom

najavljivale su uništenje svega što smo stvorili.

Ne, nismo se uplašili svih tih razarajućih pretnji.

Samo smo se, pred naletom neizmernog besa zavidnih,

uz obećanje da ćemo se vratiti na visoravan svih početaka

otišli svako na svoju stranu ostvaljajući drugima slavlje.

Slavlje u neznanju da ipak nisu porazili dobrotu u nama.

Njoj su se vratili teški uzdasi i tužna priča, još tužnija.

Meni se vratila samoća. Samoća u kojoj ću, nadam se,

uspeti da pronađem protivotrov za sve otrove

koje je mržnja protkana ljubomorom raširila svetom.

(nastavlja se...)

© Vladimir Đorđević

Njena priča (deo 3.)

Zagrljeni, na visoravni prvih osvojenih želja iz mašte,

očima smo upijali zlatne zrake novorođenog sunca.

Bleštavi odsjaji sa okolnih, još višljih vrhova čežnji,

duboko su prodirali u zenice zamagljene suzama.

Radosnicama, što ne kvase lice već ostaju u očima

i zalivaju tek posejane, zajedničke, nove snove.

Plač tužne priče što u strahu od ljubavi odleprša

niz reku blagog povetarca više se čuo nije.

Smeh je odzvanjao našim malim kraljevstvom

na vrhu koji je bio tek prvi izgrađeni stepenik

ka zemlji koju kroz daljine gradismo mesecima.

Uzdahe sa njenih usana odmenile su nežne reči.

Reči predanosti, reči ljubavi, reči sreće dugo čekane.

I sve loše misli isplivale iz mora bolne nemoći

da se savlada beskonačna praznina među nama

nestale su krenuvši u potragu za tužnom pričom.

Blagi prelivi sunčevih zraka grejali su nam srećna lica.

Na rubu pameti je možda ostala želja da se okrenemo,

i ispratimo bekstvo svih ružnih osećanja iz prošlosti.  

Ali, odustali smo.

Previše topline je nevini dodir blagosti uneo u duše

izmučene iščekivanjima da otpočnemo uspon

ka vrhovima koji za nas odavno čuvaju tajnu ljubavi.

Taj prvi, ovlaš dodir. Dodir koji izaziva žmarce.

Kao da je leptir najnežnije sleteo na belu kožu njenu.

Sleteo, sakupio sve bolove iz prošlosti i odleteo.

Osmeh sve širi,  vesela igra trepavica i dodir ramenima.

Pogledi uprti u neosvojene vrhove koji čekaju naš dolazak.

I sunce koje uliva snagu da zakoračimo na novi stepenik.

(nastavlja se...)

© Vladimir Đorđević

Njena priča (deo 2.)

Reč po reč. Misao po misao. Dan za danom. Meseci.

Trajala je gluma. Kao da oboje nismo čuli njene uzdahe

u pozadini šaljivih razgovora uz ironiju nepoverenja.

Razbijanje krute predrasude o neprivlačenju sličnosti,

ispunjavanje toplinom svakog delića unutrašnjeg bića

slatkim nemirima sve jače vere u postojanje srodnog,

obeležiše najnevinije dane našeg uspona ka mestu

sa koga smo mogli gledati svet oko sebe drugim očima.

Roj leptira sve brže je sa jedne na drugu stranu

prenosio dozivanja, umanjujući strahove od visina.

Oblake sivila nad vrhom sa koga pogled nismo skidali

raznosili su tek pristigli vetrovi nadanja u lepša jutra.

Sunce se približavalo zenitu čekajući poslednji korak

kojim ćemo osvojiti mali proplanak na kome rastu želje.

Priroda se budila. Prelepi pejzaži već su bili vidiljivi.

Ali, nas dvoje pogled sa vrha skidali nismo.

Zasenjujući uzdahe osmesi su davali dodatnu snagu

da savladamo sve strmije litice na putu ka sreći.

Znali smo da nas na vrhu čeka novi pogled. Širi. Lepši.

Pogled na nove horizonte sa neosvojenim planinama.

Planinama koje čekaju samo nas. Ovo je samo brdašce.

Uvertira. Ispit za našu veru. Ispit za dugo sanjani san -

da srodna će duša srodnu dušu naći.

Reč po reč. Korak po korak. Došao je dan.

Na prvom osvojenom vrhu pogledi se sretoše.

Kroz već gustu travu, pod suncem što rastera sivilo,

uz povetarac primirenih vetrova zagrliše se duše.

U strahu od toplog zagrljaja tužna priča gorko zaplaka

i niz blagi povetarac odleprša u daljinu.

Da li će se vratiti?

(nastavlja se...)

© Vladimir Đorđević