Zavladao je tajac.
Tajac nikao iz nemoći pred najezdom olujnih kiša.
Oblaci su uz hladne vetrove donosili poplavu patnji.
Skrivena velom svojih samotnih tugovanja za srećom
provirivala je tražeći mesto na kome sam našao utočište.
Prevelika želja i osećaj da su se duše konačno slepile
nije uništila povratne staze ka mojoj maloj tajnoj bašti.
Vratio sam se, sa sobom vratio i svoje uzaludne snove.
Vratio sam se u mir nepokošenih livada šarenih stihova.
Ponovo njima šetam dok povetarac leluja tanke stabljike
tek procvalog semena koje je u mom odsustvu sejano.
Šetam kroz urasle vekovne želje da sa njom ih delim.
Šetam, a pitanja začačkuju. Pomisao na nju ne da mi mira.
Kroz tišinu očuvanog vrta vrtlog šapata osluškujem -
Zašto su njeni strahovi veliki? Zašto su se vratili?
Zašto ne veruje u snagu naših isprepletanih duša?
Nikada toliko pitanja nije preplavilo moju tajnu oazu.
Sada su tu. Pojave se uz jutarnju rosu, uz podnevno
sunce.
Opkoljavaju me u suton gledajući sa mnom kako dan
nestaje.
I noću, nošena rojem leptira ka njoj odlete.
Odlete u nadi da će smiriti uplašeni pogled koji me
traži.
U nadi da će joj skrenuti misli sa njene tužne priče,
da će iz dubokih pećina u kojima krije svoju bol
proterati sve strahove i bekstva od istine.
I kada noću odlete ostave me samog.
Da u tišini vrta, koji kroz sve živote za nju čuvam
sačekam jutro i odgovore koje će doneti.
Ali, zore prolaze a odgovori ne stižu.
Njena priča sve više je moja.
...
p.s.
Sada gledam kako se prognani strahovi pred jesen vraćaju.
Ovoga puta su jači, dublje ulaze u pore, blokiraju misli.
I šire se mirisi beznađa svakog novoosvanulog jutra.
Sa nevericom ulazim u tamne praznine novih dana
koji su, čekajući da ih ispunimo ljubavlju, izgubili
nadu.
© Vladimir Đorđević - 2014
Нема коментара:
Постави коментар