Njena priča bila je tužna.
Pokušavala je uzdahe da prikrije smehom
a oni su ipak pronalazili način da dopru do mene.
Nije znala da ih čujem.
Smejao sam se i ja da ne bi primetila
kako njeni potajni uzdasi utiču na moje uzdrhtalo srce.
Ali, verujte, uzdasi o kojima pričam došli su tek
kasnije.
Početak je bio potpuno nevin.
Uz čudan osećaj već viđenog, sreli smo se
a da se u oči pogledali nismo.
Sasvim slučajno, uz par ozidanih rečenica.
Ozidanih iz straha od nasleđenog nepoverenja
prema svetu koji nas okružuje.
Mirne reči, kao reči dva deteta koja se upoznaju,
letele su nebesima i vedrim i tmurnim.
Nismo primećivali da li sunce sija ili kiša pada.
Vremenske prilike samo su bile mali izgovor
za poplavu opuštenijih misli uz izraze čuđenja na licu
od saznanja da su, kao tek rođeni blizanci, slične.
I kao dva planinara na suprotnim stranama brda
krenuli smo ka vrhu, ne znajući šta nas tamo čeka.
Noći i dani, kiše, vrućine, sneg. I tako u krug.
Samo smo se dozivali laganim, nežnim rečima,
koje su planinski leptiri raznobojnih krila,
leteći sa jedne na drugu stranu brda nosili do nas.
Nevino. Već viđeno? Ponovni susret?
Da, baš tako smo tumačili sve te dane obazrivosti,
povučenosti, traženja razloga da pobegnemo.
Nismo mogli. Vrh je bio sve bliži a leptiri sve veći.
(nastavlja se...)
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар