Zagrljeni, na visoravni prvih osvojenih želja iz mašte,
očima smo upijali zlatne zrake novorođenog sunca.
Bleštavi odsjaji sa okolnih, još višljih vrhova čežnji,
duboko su prodirali u zenice zamagljene suzama.
Radosnicama, što ne kvase lice već ostaju u očima
i zalivaju tek posejane, zajedničke, nove snove.
Plač tužne priče što u strahu od ljubavi odleprša
niz reku blagog povetarca više se čuo nije.
Smeh je odzvanjao našim malim kraljevstvom
na vrhu koji je bio tek prvi izgrađeni stepenik
ka zemlji koju kroz daljine gradismo mesecima.
Uzdahe sa njenih usana odmenile su nežne reči.
Reči predanosti, reči ljubavi, reči sreće dugo čekane.
I sve loše misli isplivale iz mora bolne nemoći
da se savlada beskonačna praznina među nama
nestale su krenuvši u potragu za tužnom pričom.
Blagi prelivi sunčevih zraka grejali su nam srećna lica.
Na rubu pameti je možda ostala želja da se okrenemo,
i ispratimo bekstvo svih ružnih osećanja iz prošlosti.
Ali, odustali smo.
Previše topline je nevini dodir blagosti uneo u duše
izmučene iščekivanjima da otpočnemo uspon
ka vrhovima koji za nas odavno čuvaju tajnu ljubavi.
Taj prvi, ovlaš dodir. Dodir koji izaziva žmarce.
Kao da je leptir najnežnije sleteo na belu kožu njenu.
Sleteo, sakupio sve bolove iz prošlosti i odleteo.
Osmeh sve širi, vesela
igra trepavica i dodir ramenima.
Pogledi uprti u neosvojene vrhove koji čekaju naš dolazak.
I sunce koje uliva snagu da zakoračimo na novi stepenik.
(nastavlja se...)
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар