Iz senke

 

Nekada su ljudi poštovali Svemir

i sve dato Bogom s nebeskih visina

Čudiše se onom što nejasno beše

Al' nagrnu na njih podle tame plima

Šapat savesti

 

Vidiš li ove tamne oblake

što su se nadvili pod svetlom slobode?

 

Vidiš li ova klonula lica

koja glume spasioce i proroke?

Sveća

A samo sam sveću zapalio.

Samo sam hteo da osetim miris dima.

Da zamiriše na one dane sreće.

Na one dane kada smo smehom rasterivali noć.

One dane kada je ljubav imala moć.

 

Kroz nove živote

 

Da li znaš da prvim zračkom svetlosti pri rođenju

prizivaš  svetlost na kraju tunela?

Tunela koji je kratak, ili dug, a zove se život.

Sudbine prelja

 

Bejah nekad u cvetu mladosti

Prepun snova, ludosti i želja

Al' sve to mi oduze sudbina,

ili beše sudbinina prelja

Isplete mi džemper od olova,

da osećaj ljubavi izgubim

Zaplete mi život u čvorove,

ni najbliže više ja ne ljubim

Hoće li zaplakati?

 

Neću im reći da dobro ih poznajem.

Neću im reći da dobro razaznajem

kukavice od onih stamenih;

 

onih što poslednju kap krvi daće,

onih što i nad nepoznatim prolaznikom

koji leži na trotoaru besmisla, zaplakaće.

 

Teku pusti dani

 

Danima te čekam kraj kapije stare

Tamo gde su rasle mladalačke želje

Malo tvoje, malo moje, uz usana trenje

 

Danima već gledam u dvorište pusto

zaraslo u ruže, grane jorgovana,

Sa stablom su trešnje u zagrljaj pale

Ne kradi nam proleće!

Neko nam je ukrao proleće!

Ukrao je pogled na nebo plavo,

zelenu travu, na rascvalo cveće.

Znam da praštam

Kad mi gaze po nervima tankim

i ljudskost mi poslednju sisaju

nek' ne misle da ću oprostiti,

Nek' ne misle da sam na izdisaju.

Upozorenje

Nije to upozorenje

zatrovane stene u beznađu svemira,

što se uzicom vezana za sunce,

sa svojih sedam saputnika,

gura kroz gužvu mlečnog puta

ka crnoj rupi nepovrata.

To samo je jedan tren beznađa

koji nas vraća na nove početke.

...

deo jedne od pesama  iz dnevnika "Epidemiologija mozga"

22. mart 2020., © Vladimir M. Đorđević

Na sekund, dva

Srele nam se misli.

Negde daleko od nas dvoje.

Letevši prostranstvom svemira,

u magli zvezdanih prašina

i bekstvu od naših sanjarenja.

Moj deda

Sećam se.

Sedeli smo za stolom.

Mi deca, i oni, stariji.

Ležao je, bolovao.

Slušao je naš smeh i šale.

Šalio se i On,

iako mu se sveži izraz lica,

koji sam upamtio još kao dete,

vraćao samo povremeno -

kada nas vidi zajedno, razdragane.