Moj deda

Sećam se.

Sedeli smo za stolom.

Mi deca, i oni, stariji.

Ležao je, bolovao.

Slušao je naš smeh i šale.

Šalio se i On,

iako mu se sveži izraz lica,

koji sam upamtio još kao dete,

vraćao samo povremeno -

kada nas vidi zajedno, razdragane.

Njegov vedri duh, uvek spreman za nas,

nikada zaboraviti neću.

Nije izučio visoke škole, ali,

znao je šta deca vole.

Pomalo prek, i svadljiv ponekad,

sedeo je na letnjoj terasi grickajući beli luk.

Govorio je da zdravlje tako sakupljati treba.

I uvek nas je nudio koricom hleba.

Sećam se, a tolike su godine prošle;

umeo je on i da opsuje, partiju, Tita.

Na terasi sedeći molio je za puno žita,

Da godina bude rodna, da svakome dobro bude.

Da se vrati pravda međ' ljude.

Od njega načuh izreka puno.

Ma niko za njega nije ni zrno.

Ma kakvo zrno, ni trun prašine.

Njegovo nikada neće da mine.

Sećam se.

Otišao je u godinama poznim.

Ali, i tada je voleo sve nas.

Moj dobri deda poželeo je

od svega što dolazi

na nebu da potraži spas.

...

"Moj deda"

© Vladimir M. Đorđević