Кажу

Кажу - кад умреш
отворе се све стазе ка небу
руке ти више не зебу
срце стане, зацакле очи
ма ни реч усна неће да срочи.
Кажу - кад умреш
нека се светлост "тамо" појави
и не знаш дал си још увек на јави
па ти срце задрхти чудно
и уштипне образ...
да види да ли је
још увек будно.

Кажу - кад  умреш
сенке те смешне у мраку прате
док сам не станеш оне не схвате
да си живота и даље пун
и да ти треба малени жбун
да се сакријеш од свих проблема
да те и има, и да те нема

Кажу - кад умреш
сироче мало
Кажу - кад умреш
нешто је стало

Кажу - кад умреш
Кажу - кад умреш

© V. Đorđević

Glad

Nisam se smejao
Nisam ni plakao

Samo se osmeh kiseli
razli po tužnom licu
dok pogled je lutao nebom
tražeći slobodnu pticu

Sve oko mene pepeo prekri
Kao u pesku tragovi ostaju
Ruža crnih pupoljci procvali
Ko krv crvene već mi nedostaju

Duboko u sebe duša potonula
Skriva i radost, i tugu, i jad
Srce mi pamet krišom proklinje
Za lepim rečima oseća glad

Šakom nosnice prekrivam čvrsto
da me ne otruje okolni smrad

© V. Đorđević - 2015

Pupoljak na jastuku

Nema više onih noći

u kojima je šapat tvoj,

dok šetala si našom baštom,

nežno uspavljivao pupoljke ruža.

Nema više zvuka koraka

koje sam slušao

kroz otvorene prozore

 spavaće sobe

u toplim letnjim noćima.

U tankoj, providnoj bluzi,

smirujući uzavrele strasti,

šetala si lavirintom

satkanim od grmova ruža

zasađenih onoga dana

kada sam tvoje oči prvi put ugledao.

Rasle su ruže, rasla je i naša ljubav.

Lavirint protkan mirisnim cvetovima

bio je mala oaza naših osećanja,

ljubavno igralište za našu igru

"nađi me i poljubi".

Zore su sa nama

zajedno šaputale "Dobro jutro".

Uz prve zrake sunca

ubrala bi najlepši pupoljak

i njime me mamila u kuću.

Tvoj miris, lepši od spleta mirisa

tek rascvetalih pupoljaka oko nas,

nosio me je do postelje.

Postelje, u kojoj sam,

jednog vrelog letnjeg dana, u podne,

još uvek bunovan od naših noćnih igara,

na jastuku, umesto tvog lica

i kose zamršene mojim prstima,

ugledao mali papirić

i kraj njega ružin pupoljak.

Ubrala si ga tog jutra.

© Vladimir Đorđević - 2012

Gde život nam ode?

Pričamo već dugo prijatelj i ja

a isto se pitanje u nedogled ponavlja -

Zašto ljudski um (Ti, prelepa mašto)

bez pozdrava napusti?

Zašto? Zašto? Zašto?

Reči dok se nižu danima, noćima

primećujem suzu u njegovim očima;

"Beše nekad vreme širokih osmeha,

prikrivaše bore na licima našim

A ovog vremena što gazi nam ponos

znaj da mi je dosta i da ga se plašim

Plastika postade sve čega se taknemo

Uzalud nam trud od zla da umaknemo

Zamenili mesta su normalan i lud

Propaganda prostih masa preferira blud"

Beše nekad vreme al sada ga brišu

Istoriju novu ludi bi da pišu

Gde život nam ode?  

Ko igra se Boga? - pitanjima odgovaram

ogorčenoj duši prijatelja svoga.

Ogledalo trpi izgubljeni pogled

Nekad takvi bili nismo prijatelj i ja

Verovasmo u nevinost svakog ljudskog bića

Za svakoga bilo je i ića i pića

Nikako da shvatimo dešavanja nova

Praznina je oko nas

Evo, čak i pesniku ponestaju slova.

© Vladimir Đorđević - 2015

iz knjige pesama u pripremi

"Od ujeda do lepote (deo 2)"