Nema više onih noći
u kojima je šapat tvoj,
dok šetala si našom baštom,
nežno uspavljivao pupoljke ruža.
Nema više zvuka koraka
koje sam slušao
kroz otvorene prozore
spavaće sobe
u toplim letnjim noćima.
U tankoj, providnoj bluzi,
smirujući uzavrele strasti,
šetala si lavirintom
satkanim od grmova ruža
zasađenih onoga dana
kada sam tvoje oči prvi put ugledao.
Rasle su ruže, rasla je i naša ljubav.
Lavirint protkan mirisnim cvetovima
bio je mala oaza naših osećanja,
ljubavno igralište za našu igru
"nađi me i poljubi".
Zore su sa nama
zajedno šaputale "Dobro jutro".
Uz prve zrake sunca
ubrala bi najlepši pupoljak
i njime me mamila u kuću.
Tvoj miris, lepši od spleta mirisa
tek rascvetalih pupoljaka oko nas,
nosio me je do postelje.
Postelje, u kojoj sam,
jednog vrelog letnjeg dana, u podne,
još uvek bunovan od naših noćnih igara,
na jastuku, umesto tvog lica
i kose zamršene mojim prstima,
ugledao mali papirić
i kraj njega ružin pupoljak.
Ubrala si ga tog jutra.
© Vladimir Đorđević - 2012
Нема коментара:
Постави коментар